А он нама све по списку

Пише: Емило Лабудовић

Овдје дани толико личе један другоме, једнако врели и окачени на ражањ немилосрдног неба које сузама не вјерује, да календар као и да не постоји. Вријеме се вуче споро као жедан караван пустињом, без наде да ће се оаза, макар и као фатаморгана, појавити на видику. Већ трећи мјесец, бескишан и сув као пергамент, попут пијавице исисава живородне капи воде, пије један по један поток, извор и газ, преполовио електранама већ пречетворену ријеку и насрће на земљу, спржену, пожарима спаљену, изранављену толико да личи на огромну још незараслу красту на отрованој рани. Ни најстарији житељи села, а слободно могу да им прибројим и себе, не памте овакав гњев природе и освету за све што јој је човјек у својој бахатости и незаситости чинио и чини.

Притиснуто бременом које се све теже носи, овдје се све вуче тромо и успорено, па чак се и мисли развлаче у полусан и фантазмагорију на ивици лудила. Али, као и од јаре која гуши, и од мисли, какве год да јесу, може се побјећи тек кад се зађе у дубоку, безмјесечну, ноћ, такође суву и без капи росе.
Осуђен на тишину и доколицу, пребирам по наслагама времена које је зашло „за Голеш планину“, као трудна мечка бременито губицима, пресахлим надама и разочарењима дубљим и од најдубљег вира које смо некад, док је било ријеке и док је било нас, правили да у њима, модри од ледене сњежанице која је још пила остатке сметова са Брајенице, утопимо и гасимо врелину јула и августа. Пребирам, и све чешће ми на ум долази она Бећковићева (ваљда ме због ње неће пресрести на Трешњевику): „благо изненађенима“!

И увијек се присјетим да сам, мање – више, све ово наслућивао, надао му се, упозоравао и себе и друге, само да би разочарење било мање и лакше за гутање. Не спадам у изненађене, бар не толико да би ме било шта макар на тренутак стрецнуло и шокирало, не зато што сам нешто паметнији од других (таман посла) већ само зато што сам коначно спознао највећу истину нашег трајања („између клања и орања“) да ми Срби умијемо и да побиједимо али да су нам све побједе само одложени порази, само интермеца између два посртања. Само пар дана послије оне августовске, за коју смо се сви надали да је прва, права и коначна, док су још трубиле побједничке трубе, указао сам на потребу да се буде макар опрезно и да се не очекује превише, оно немогуће поготово. Упозорио и био дочекан свим и свачим, јер нико као ми Срби не за да буде слијеп код очију и да то сљепило брани јаче од живота.

Негдје у души не могу рећи да сам знао, прејако би било, нијесам Ванга, али сам стријепио да нам је онај од Бога и Цркве послат, као некад Шћепан Мали – потурен. Ко га је њима потурио – не знам, али из дана у дан је све очитије да је и њима, осим за сликање у мајицама са паролама, окренуо леђа. И слутио сам, и писао сам, да је, за разлику од Шћепана Малог, мали Здравко ВЕЛИКО разочарење и велика превара. Знао сам то још оног дана када се просто искрао из „Српске куће“ у коју смо га примили и више од мјесец дана кампање џаб – џабе гостили као најрођенијег, мада је касније негдје изјавио да је на боравак у њој био присиљен. Није требало превише памети, мада смо ми Срби познати по закашњелом паметовању, па увидјети да се оним потписом на „тријумвират“ са Алексом и Дританом дефинитивно одрекао од нас који смо га на плећима носили и изнијели на пиједестал побједника. Да неће ни прстом (осим повремено вербално) таћи у Милову тродеценијску државну грађевину која је за нас Србе била скоро па као масовна гробница. Да ће му госпођа Џуди бити ближа и важнија не само од Андрије, Небојше и Милана него и од оних које они представљају.

Бираним ријечима, на којима би му могла позавидтети и најазгинја сеоска алапача, свакодневно се удаљавао од оних чији га гласови још увијек (докле???) држе у седлу, не либећи се ни од најприземнијих лажи попут оне да им је на старту нудио девет министарстава. Оптужујући их као освједочене „фотељаше“ (питам се и питам га, има ли фотеља у опозицији) засјео је трупачки у премијерску, па га из ње не може помјерити ни чувена дизалица „Вели Јоже“! Бранећи са пар жутокљунаца у области политике и економије концепт некакве „експертске“ владе, крмани црногорским бродом у правцу најцрњих хридина, док на палуби оркестар без престанка свира напамет научену, или од Мила преписану, етиду о уласку у ЕУ за пар година и плати од 1000 евра колико „догодине“!

Уз његов политички (и морални) „салто мортале“, испоставило се и да је „наш Алекса“ најмање наш и да је, са све оном својом украваћеном менажеријом“, спреман само да уцјењује и подјебава (буди ми опроштено на изразу) до понижавања, док је Дритан углавном свој и НАТО – в. Лажју да ће се, уколико се дирне у Здравка који им је, очигледно, марионета, да не користим ону Лекићеву – пајац, „ вратити Мило“, одржавају се најјаче полуге Милове власти и стање „замрзнутог конфликта“ које њиховим заједничким менторима очигледно највише и одговара. Краће речено: лакировка умјесто промјене, „статус кво“ као стање ствари и стање духа. ПОБЈЕДЕ А НЕ ПРОМЈЕНЕ, могао би „наш а њихов“ Алекса слободно да модификује свој слоган!

Најновији премијеров гаф како се више нема времена за квалитетну припрему пописа становништва и да је пребројавање само у интересу (ДФ) националиста само је још један прилог оној Бећковићевој са почетка овог текста. Упркос бројним упозорењима да се крене у припрему, попис касни и неће га бити јер није у интересу одржавања постојећег стања у којем се не зна ко све пије, али се зна ко плаћа. И само смо ми Срби, наивни и лаковјерни какве нас је Бог дао, могли да вјерујемо у испуњење једног од кључних предизборних обећања које је тада Здравко, челник на листи коју сада не признаје, као онај доброћудни декица са ирвасима, дијелио на све стране. Као што, све док то „светој тројици“ не буде одговарало, неће бити ни прочишћен и стабилизован бирачки списак, потписан Темељни уговор који је час у Београду а час у Подгорици на провјеру и овјеру, и ништа од онога што би посвједочило да крајем августа прошле године нијесмо „за џабе кречили“!

Пописа неће и, бар за сада, не смије да га буде како се не би прво разоткрио процрногорски национални инжењеринг ДПС, а онда да не би новим, више него очекивано, већим, бројем Срба, њихови оправдани захтјеви добили на новој снази и потпори. Попис није по вољи ни Алекси јер он политички плива у плићаку у којем је смућено све и свашта. Њему није битно да ли и колико има Срба, наравно, уколико нијесу „у црвеном“, а Дритана баш забоље за све јер је он своје детаљно побројао. А тек колико госпођи Џуди не одговара било какво ремећење постојећег стања, ма колико та равнотежа била лажна и несигурна, за посебну је причу.
И тако, благо изненађенима! За Ђекну одавно ништа не знам, али сам посве сигуран да пописа ове године неће бити, а кад ће – не знам! Знам само да су нас Србе опет дебело зајебали и још једном жедне превели преко Дрине и да су нам опет, умјесто пописа – све по списку. Аферим, Здравко!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: