• Поглед

Онамо, ‘намо! да виђу Призрен! Та то је моје — дома ћу доћ!

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Радко Гарчевић

Пише: Радко Гарчевић

Химна традиционалне Црне Горе Онамо, ‘намо за брда она, настала је 1867. године а као химна Књажевине Црне Горе у времену Књаза Николе први пут је изведена 17. октобра 1870. године у Цетињској читаоници у првим годинама његове владавине Црном Гором .

То је, у култури српског народа уопште, био период књижевног романтизма, а у политици доба великих концепција о ослобођењу Срба од вјековне турске власти и стварању јединствене државе уједињеног српског народа.

Књаз Никола био је савременик кнеза Михаила, главног покретача и творца Првог балканског савеза слободних хришћанских држава и народа, и његов потенцијални насљедник пријестола у Србији, како се размишљало у династичким круговима обеју српских држава. Међусобни војно-политички уговор владаоца Србије и Црне Горе, како је већ познато у историографији, требало је да заједничким снагама допринесе ослобођењу српских земаља од турске власти, како у Босни и Херцеговини, тако и оног у Старој Србији. На широком геополитичком простору од босанске Крајине на западу до Македоније на југу, и (даље) Бугарске до Црног мора, кнез Михаило је намеравао да, после постигнутог споразума са Добродетелном дружином бугарских револуционара 1867. године, на рушевинама Османлијског царства створи државну заједницу српског народа и Бугара, односно Југословенског царства.

Књаз Никола, начелно и практично, прихватио је овакво кнез Михаилово мишљење, шта више — нарочито због својих јаких веза са представницима Уједињене омладине српске — истицао је, и дочаравао, своју сопствену улогу коју је требало да има у великом ослободилачком делу балканских народа, а пре свега у источном делу Херцеговине (до Неретве) и Метохије као Црној Гори најближем делу класичне територије Старе Србије.

Историјски традиционализам његован са великом пажњом од свих владалаца династије Петровића – Нјегоша, код књаза Николе био је јако изражен и доведен до култног значаја. То се види управо из садржаја његове песме Онамо, ‘намо за брда она, у којој се спомињу највећи историјски и народни симболи из средњовековне српске државе: Дечани и Призрен. У пуном пјесничком расположењу, готово у заносу, али трезвено и са мјером, књаз Никола дао је одушке свом дубоко искреном патриотском осећању и тако испевао једну од најлепших пјесама у цијелој српској уметничкој поезији.

Књаз Никола у овој пјесми нарочито не спомиње Косово и Метохију, односно Стару Србију, али говори о Призрену и манастиру Дечанима. За њих вели:

„Онамо, ‘намо, за брда она,
Говоре да је разорен двор
Мојега цара; онамо веле,
Био је негда јуначки збор.

Онамо, ‘намо! да виђу Призрен!
Та то је моје — дома ћу доћ!
Старина мила тамо ме зове ….
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Онамо, ‘намо, за брда она,
Казују да је зелени гај
Под ким се дижу Дечани свети;
Молитва у њих присваја рај“.

Ова два мјеста, у то вријеме најпознатија и најчувенија у Старој Србији, а изван ње и у целом српском народу, важила су као велика српска светилишта, као симболи световне и црквене моћи, угледа и славе некадашње српске државе — српског царства, које је сада ваљало обновити. Војни савез који је управо био закључен између обеју земаља — Црне Горе и Србије — требало је да спроведе у дело ослобођење поробљеног српског народа под турском влашћу. Инспирисан животворном историјском традицијом — старинама српске историје, а дубоко загрејан ослободилачком мишљу и народном песмом снажно подстакнуте идеје о историјској мисији Црне Горе у томе, књаз Никола узвикује:

„Онамо, ‘намо — са развалина,
Дворова царских врагу ћу рећ;
С огњишта милог бјежи ми, куго,
Зајам ти морам враћати већ!“

„Онамо, ‘намо! за брда она,
Гдје небо плави савија свод,
На српска поља, на поља бојна
Онамо, браћо, спремајмо ход!“

У оваквом, песничком, сагледавању своје улоге владаоца јуначке Црне Горе „и седморо брда“, поведен зовом историје и Обилићевском традицијом предака — у свом раздраганом расположењу у песничкој имагинацији доведеној до пароксизма мисли и осећања са првом „на (своју) старину милу“, и моралну обавезу да „зајам“ „мора вратити“ — књаз Никола, не само да хоће већ мора, и због историје и аманета предака (оличених у витештву Милоша Обилића) изгинулих у Косовској бици (1389. године) да то учини, па поново и одважно „кликује“:

„Онамо, ‘намо, за брда она,
Погажен коњ’ма кликује Југ:
У помоћ дјецо! у помоћ, синци!
Светит ме старца свет ви је дуг!“

„Онамо, ‘намо! сабљи за стара
Нјегова ребра да тупим рез
По турским ребрим’; да б’једној раји
Њом истом с руку рас’јецам вез.“

Дакле, песничка метафора косовског јунака Југ Богдана (и његових девет Југовића) чија погибија вапије за осветом — „Светит … ви је дуг“. И само „осветнички“ — ослободилачки рат са Турцима — „ту морам једном оружан поћ“ — донеће слободу поробљеним Србима „б’једној раји“, и ослободити их тешког, свеопштег положаја и стања под турском влашћу. И тек онда књаз Никола, како сам исказује, испуниће своју улогу владаоца слободне Црне Горе, борца за слободу и правог српског патриоте:

„Онамо, ‘намо, за брда она,
Милошев, кажу, почива гроб! …
Онамо! … Покој добићу души
Кад Србин више не буде роб.“

Ту мисао, ту обавезу, тај „свети“ „дуг“, према изгинулим прецима на Косову (и касније), где је — како је певао — морао, једном оружан поћ“, књаз Никола је постигао, остварио „На српска поља, на поља бојна“ у Балканском рату 1912. године. Нјегова војска, „синци“ Црне Горе, у победничком походу „Онамо, ‘намо, за брда она“ ослободили су део Старе Србије, Метохију са манастиром Дечанима, осветили и покајали „разорен двор мојега цара“, „погаженог коњ’ма“ „старца“ Југ Богдана, победнички походили, (у свести својој) Милоша Обилића гроб (тј. у преносном смислу, ослободили земљу где је погинуо и где је био сахрањен). Књаз Никола је ове знамените, ослободилачке 1912. године, заиста остварио своју намеру из 1867. године (када је испевао своју „видовиту“ песму) и постигао основни циљ своје дуговечне владавине — ослобођени Призрен, Дечане, Косово, да доживи и види да „Србин више“ није „роб“, чиме је — како је завршио своју песму — задобио „покој“ својој „души“.

И још више од тога: Историјски уговор о заједничком раду на ослобођењу српског народа под турском влашћу из 1867. године постигао је своју реализацију у заједничком рату Србије и Црне Горе 1912. године када је црногорска ослободила Метохију са Дечанима, а српска војска Косово и Призрен где „Био је негда јуначки збор“ „мојега цара, онамо…“, дакле српски народ у Старој Србији — централној области средмјовјековне српске државе и Патријаршије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: