Српски класици уништавани у Хрватској

Зашто су, како и под којим околностима уништаване „непоћудне“ књиге у Хрватској од 1990. до 2000. године тема је дела „Књигоцид“ Анта Лешаје, универзитетског професора у пензији. У опсежном делу, које су објавили „Профил“ и Српско народно вијеће, овај Корчуланац, по професији економиста, настојао је да овај проблем осветли са разних страна из политичког, историјског и моралног угла.

У разговору за „Новости“, Лешаја истиче да је за једну деценију на ђубриштима у Хрватској завршило око 2,8 милиона књига и да та цифра није најпрецизнија, јер је до правих података готово немогуће доћи. Поуздано је, међутим, да су књиге „чишћене“ по етничком или идејном кључу: из јавних, школских књижница, из домова културе и других културних институција одстрањиване су књиге писане ћирилицом, дела српских аутора и издавача или хрватских писаца који се нису „уклапали“ у тадашњу изразито домовинску политичку опцију.

Књига је настала готово случајно када је Лешаја после операције дошао на Корчулу 1997. и дознао за контејнер препун бачених књига. Установио је да је на ђубришту завршило 400 наслова објављених на ћирилици, или српских аутора, од којих највише Бранка Ћопића – чак 19. Убрзо је дознао да то није усамљени случај и упустио се у истраживање које је трајало деценију и по.

КО СЕ ПОБУНИО – СТРАДАО – Ни надлежни органи ни струковне инстанце нису сматрали за потребно да се санкционишу овакви поступци, али су судски прогањани они који су се усудили да негодују против уништавања књига – каже Лешаја. – Тако је због указивања на „случај Корчула“ велики филозоф Милан Кангрга неколико година био на суду, а тужени су били и новинар Игор Ласић као и недељник „Ферал Трибуне“. Кангрга је умро 2008, а следеће године је престао да излази „Ферал“, великим делом угушен и судским казнама за „нанесене душевне боли“. Уништавању књига јавно и оштро су се супротставили и Владимир Приморац, новинар Виктор Иванчић, књижевник Слободан Шнајдер, Стипе Шувар.