Ислам је религија мира
1 min read
Исламска заједница изразила је јуче дубоко незадовољство дијелом сценарија вјежбе „Отмица ваздухоплова на аеродрому Подгорица“, према којем је улога терориста додијељена радикалним исламистима, како су пренијели медији. 
Имајући у виду важност вјежбе за општу безбједност свих грађана и озбиљност учесника организатора, наведени сегмент сценарија доживљавамо непримјереним и увредљивим за муслимане, казао је реис Рифат Фејзић.
„Став ислама и Исламске заједнице по питању тероризма је јасан и, без потребе за правдањем за нешто што нам није иманентно, у континуитету јавно саопштаван. Оштро се противимо и осуђујемо сваки чин тероризма било гдје у свијету, против било кога и од било кога, под било којим именом и за било који циљ. Међутим, тероризам не може имати вјеру и свако његово довођење у везу са исламом или муслиманима подстиче исламофобију, макар то било и кроз фиктивни сценарио ‘реалног друштвеног контекста'“, казао је Фејзић.
Како је додао, исламска заједница у Црној Гори одбија да прихвати да појмови ислам и тероризам или муслиман и терориста иду заједно у било ком контексту.
И БС је јуче осудила симулацију спашавања путника на аеродорму у Подгорици од, како се наводи, радикалних исламиста.
Како су истакли у овој странци, радикализам и тероризам се често у посљедње вријеме везује за ислам, као вјеру која пропагира управо супротно мир и толеранцију.
„Не желимо да грађани у Црној Гори доживљавају ислам као вјеру која је непријатељ државе, а на то упућује вјежба која је током ове седмице одржана на подгоричком аеродрому гдје се ‘таоци спашавају од радикалних исламиста’ Вјера ислам је у овом случају представљена као терористичка и непријатељска, а вјерујемо да нема разлога за тим, јер постулати на којима почива ислам су мир и толеранција једних према другима“, нагласили су у БС. Према њиховим ријечима, припрадници ислама су показали своју лојалност Црној Гори 2006. године.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Milioni muškaraca, žena i djece, ubijeni su za 1400 godina pod krvavom zastavom ISLAMA i još uvek se ubijaju.Za muslimane mir dolazi tek kroz podčinjenost ISLAMU. Kada oni govore o miru, misle na podčinjenost njihovoj religiji/ideologiji.Znaju li oni,da se vjera ne svodi na mržnju,borbu i ubijanje onih koji vjeruju drugaćije(“Oni koji ne veruju/u Islam i proroka/, oni su najgora stvorenja”-Kuran 98: 6….Nevernici/nemuslimani su drvo za potpalu u paklu “-Kuran 72:15)…Istinska vera se zasniva na ljubavi, nenasilju i saosećanju sa svim ljudima, bez obzira kojoj veri žele da pripadaju, kao što čitamo u Svetome Pismu/Bibliji…
Од те религије мира тресе се читава кугла земаљска. Ми добро знамо колико је ислам мирољубив.
тема је интересантна и недовољно позната како кажу невјерницима и треба је добро проучити,наравно да сви муслимани нијесу у свети рат,ал мало њих га осуђују.Нешто слично као код сукоба у Израелу мало је оних у Израелу који схватају муке Палестине.
За ислам то није тако. За ислам то представља служење Богу које се пре свега пројављује у шеријату, закону. Тај закон обухвата религиозни живот човека, његов душевни, духовни, телесни и друштвени живот, уређује га у породици и у свему осталом. То јест, шеријат претпоставља одређени глобални пројекат који при том, што је најзанимљивије, скоро уопште не укључује Самог Господа Бога. У томе је највећа, суштинска разлика у односу на Православље: ако се у Православљу све чини силом Свемогућег Господа, у исламу се мешање Господа Бога сматра скоро непостојећим.
Покушаћу да објасним. Ствар је у томе што из тачке гледишта ислама сваки поступак човека, анђела, атома, чини лично Господ Бог – Алах. Због тога се и јавља парадоксални феномен да човек при том све мора чинити сам. Због тога што, ако желите, Бога има веома много, за људску слободу места скоро да не остаје ни најмањи делић слободе који човек има – слобода избора представља јединствени инструмент којим се нешто може урадити. То је парадокс, али он дефинише целокупан поглед на свет код муслимана.
Са једне стране, човек може учинити неко дело, на пример – извршити терористички напад и сматрати да је то добро дело. Зашто? Зато што је то учинио Алах – преко њега. Међутим, он при том зна да не може очекивати помоћ од Алаха. Зашто? Зато што Алах сам све чини, не можеш га молити за нешто, јер си ти марионета. То јест, имаш само мали делић избора.
Омар Хаијам је на ту тему одлично написао: „Не питају лопту играчи за дозволу, по пољу лети гоњена ударцима“[3]. Ето, тако се и ми носимо по пољу овог света, гоњени ударцима Алаха. Јавља се јако чудан покушај изградње Царства Божијег на земљи без Бога, који заиста чини ислам сличним комунизму или национал-социјализму. Узгред, занимљиво је да су исламске земље веома лако прихватале социјализам. Много садашњих исламских држава су социјалистичке. Сирија, Ирак до недавно, док је Садам Хусеин[4] био тамо. Много исламских земаља сарађивало је са Совјетским Савезом. Сарађивали су не зато што су добијали оружје, већ је постојала и нека заједница у идеологији.
Штавише, за муслимана је у принципу немогућа подела између религије и политике. То је веома важно разумети јер је то црта која је карактеристична за ислам. Можемо замислити православног хришћанина који живи, на пример, у Америци, међу Папуанцима на Новој Гвинеји усред самог тог ислама. То јест, Православље као такво, обухватајући при том целокупан човеков живот, претпоставља да човек може сапостојати са неким за њега страним поретком. Штавише, за православне је то нормално стање, јер знамо да Царство Христово „није од овога света“ као што је рекао наш Господ. Зашто православни хришћанин може остати православан чак боравећи у антихришћанској заједници? За нас, наравно, није нормално што постоје такве околности, али авај, то је очигледно неизбежно зло до краја света. По речима светог Јустина Философа[2]: „знамо да ће прогони захватати Цркву до самог краја, док се не врати Господ и не ослободи нас све“. Зато су за нас прогони нешто нормално.
Зашто? Зато што смо ми страно тело, представници Царства Божијег на земљи. Осећамо да смо, и јесмо ако хоћете, као диверзанти који су послати на непријатељску територију. Зато постоје мање или више удобне ситуације, али је за нас овај свет – место у коме можемо постојати, али се при том не надамо на своје снаге да ће овај свет постати Царство Божије. Надамо се да ће се Сам Бог умешати и преуредити сву Васељену.
Ето, недавно ми је један добар човек предложио да примим ислам и објаснио ми је разлог зашто се обратио и зашто је ислам истинска религија. Тај човек ми је објаснио да је ислам истинита вера зато што муслимани не пију, не дрогирају се, све њихове девојке су невине, не допушта се разврат и зато је ислам јако добра религија, једина нада напредног људског рода.
Иако чињенице кажу да то није истина, макар само због тога што се 80% хероина узгаја у земљама ислама… Међутим, суштина је да човек доживљава религију као одређени пројекат земаљског поретка. И то је, узгред речено, јако изражена црта. Ако одемо на исламске интернет сајтове приметићемо да велику већину материјала који се тамо налази представљају материјали о уређењу живота: о источној кухињи, пијаци; које су норме шеријата о дужини браде, о дужини ногавица или чега било – ето такве ствари! То јест, то представља одређени покушај глобалног уређења света који се заснива на Божијем ауторитету. У том смислу ислам се пре може поредити не са црквом – Православном или римокатоличком – већ са пројектима као национал-социјалистичким, комунистичким, садашњом глобализацијом. Управо је то пројекат изградње некаквог царства Божијег на Земљи земаљским средствима под покровитељством Господа Бога.
Данас нећемо говорити само о исламу као исламу. И те теме се наравно треба дотаћи јер много људи уопште не зна шта је ислам, знају нешто о традиционалној религији, говоре само о добром… Говорићемо и о томе, али ћемо говорити и о засебним струјама које сада постоје унутар ислама, јер многи људи не схватајући реалну ситуацију почињу да говоре: „Па да, ето муслимани врше терористичке нападе, сви су они терористи“ или обрнуто: „Нико од њих није терориста, јер муслиман кога ја познајем не припрема нападе“. Све је то повезано са чињеницом да људи не знају каква је унутрашња структура исламске заједнице, која се на арапском назива „ума“[1]. Ми смо у стању да из тачке гледишта Господа Бога оценимо овај религиозни правац.
Зашто говорим „из тачке гледишта Господа Бога“? Зато што се ми хришћани трудимо да уопште немамо сопствену тачку гледишта. Она нам уопште није занимљива. По речима једног енглеског писца: „можеш имати хиљаду тачака гледишта све док не нађеш истину. Тада ће постојати само једна тачка гледишта – истинита“.
Прво, треба рећи шта је ислам. Када говоре о исламу, веома често почињу да говоре о њему као о религији. Под речју „религија“ подразумева се одређена религиозна организација, црква или секта – религиозна организација где се људи окупљају да се помоле, реше нека духовна питања.
У стварности то уопште није тако. Ислам је у том смислу прилично далек од религије у нашем традиционалном схватању. То је веома важно запамтити, јер разговор код нас постаје често разговор „глувих телефона“. Када разговарамо са муслиманима, они нам говоре о једном, а ми њима о другом. Не можемо разумети једни друге, јер једним те истим речима обухватамо потпуно различита схватања.