• Поглед

Мора ли самостална Црна Гора бити антисрпска?

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Није то све баш настало од јуче. Све има неку скорију или даљу историјску подлогу.

Пише: Лука Кешељевић

Одавно се у нашој Црној Гори води полемика о некаквом „двојном идентитету“. Тај појам је сам по себи, дакле, по својој суштини проблематичан, парадоксалан, односно, неодржив, јер,   и д е н т и т е т   је,   по својој дефиницији,   ј е д н а к о с т   с а   с а м и м   с о б о м. Према томе, некакав „двојни идентит“, „двојство идентитета“ или „дупли идентитет“ је нонсенс. Али, ето, у нашој Црној Гори, том стјецишту парадокса, то није никакав проблем, нарочито када видимо присуство двије академије наука, два језка, покушај формирања друге цркве, с намјером да она постане прва итд. Па онда, „двије врсте једног новог језика“. Ту можете да бирате хоћете ли „само“ преименовање постојећег језика или додaвање два нова слова. Томе набрајању парадокса задуго не би било краја.

Није то све баш настало од јуче. Све има неку скорију или даљу историјску подлогу. Подсјећања ради, Вељи рат 1875/76. је поведен ради уједињења Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међутим, велике силе мијењају ток и исход рата и, што је најгоре, доносе погубну мировну конференцију, која се коси не само са мотивима за рат, већ и са већинском вољом народа који је тада живио на тим просторима. Одлуком те конференције у Берлину 1878. настаје и двадесет седма држава у свијету и друга српска држава – Црна Гора. Дакле, као и много пута на Балкану и прије и послије тога, воља народа је била једно, а исход сасвим нешто друго. И поврх сиромаштва и свих других лоших околности, за тридесет осам година њеног постојања, постигнути су у неким областима солидни резултати. Међутим, само по себи, нарочито у то вријеме, проблематично је постојање и сама одрживост државе са двјеста хиљада становника. Осим тога, постојање двије самосталне српске државе  донијело је далекосежне проблеме, јер српски народ се полагано почео цијепати. Тада није остварена она чувена Његошева мисао из Посвете праху оца Србије у „Горском вијенцу“, по којој један народ треба да живи у једној држави, а отац те државе је Карађорђе Петровић. Дакле, код Његоша нема мјеста ни за какав „двојни идентит“, већ је на снази врло једноставна формула: једна нација  –  једна држава.

Дијељењем  једнога народа 1878, рађа се апоретика односа, а то је један народ са два држављантва. Добрим, ако не и највећим дијелом, та апоретика је заснована династичким сујетама. У то вријеме мања српска држава Црна Гора, будући да није имала високошколске установе, обдарене младиће је слала – гдје друго – него у већу српску државу, Србију. Због оскудних услова за живот, није био риједак случај ни пресељавање становништва из мање у већу српску државу. Паралелно са тим долази и до супарништва, боље рећи, династија него истог народа. Али, пошто династија персонификује државу, онда се полако захуктава сукоб двије државе, а све то неосјетно, води изневјеравању чувеног Његошевог идеала.

Црногорски двор и његове присталице почињу улазити у сукобе са Београдом. Није било страно говорење о Србијанцима са омаловажавањем, рецимо, називани су „трговцима свиња“, и то све у сврху истицања себе као елитних Срба. Све се више могло чути како су Црногорци „најбољи Срби“, „посебни Срби“ итд. Та регионална одредница претворена у државну полако је трасирала пут сепаратизму и зачињала лагано анимозитет према Србији.

Ни долазак друге србијанске династије није ријешио проблем. Србија је у то вријеме напредовала брзим корацима, тамо су се школовали и бројни напредни црногорски младићи, а Црна Гора била и даље деспотија, једина држава без устава. Управо ти млади напредни људи, на челу са Марком Даковићем увиђају анахроност тадашње црногорске државе и њену неодрживост, борећи се за прогрес. Тзв. „Бомбашка афера“ и „Колашински процес“ доприносе не само супарништву Цетиња и Београда, већ, прије свега, супарништву унутарцрногорског деспотизма оличеног у последњем владару из династије Петровића и црногорске напредне омладине  која увиђа неодрживост тадашње црногорске државе.

Све то неблагонаклоно прихватање идеја људи школованих у Београду доводи, ако не до антисрпског (јер, Црногорци су „најбољи“ Срби), а оно свакако до антисрбијанског расположења. Даље, суверенова неосјетљивост за промјеме у његовој дугој владавини била је катастрофална за саму државу на чијем је челу био. Тако, на примјер, формирање странака „клубаша“ и „праваша“ једна држава, оперисана од свих демократских процеса је врло тешко поднијела због великог раскорака у одбрани оног старог – деспотског и новог – прогресивног, али битно је истаћи да је то унутарцрногорски сукоб. Црногорски суверен и његове присталице нису могли да разумију дух времена који су доносили млади „теразијски“ Црногорци, како су пежоративно називани од владајућих кругова. Довољно је било још само једна деценија да се посвједочи да је та држава неодржива. Све и да није било „нелегалне Подгоричке скупштине“, тешко да би опстала као држава, јер се је много прије тога показало да је она анахронизам свог времена. Ако ништа друго, то дуго очекивано уједињење – тај Његошев сан – омогућило је хиљадама материјално угрожених људи да се преселе у Србију и тамо буду спашени.

Мање од вијек доцније тај сукоб двије династије и то антисрбијанско расположење црногорског суверена послужило је некима коначно да створе антисрпоство. Наравно, томе је претходило проглашавање нације која није била потпуно антисрпска, јер главни идеолог није негирао српско поријекло. Дакле, од црногорске регионалне припадности, преко држављанства долази се до националне припадности. На тај начин изневјерава се онај Његошев идеал. Он је, заправо, највећи непријатељ најновијем утемељењу Црне Горе. Пошто је испуњен Његошев сан, пошто је 1918. коначно дошло до уједињења Србије и Црне Горе, свако осамостаљивање Црне Горе је у бити антисрпско и не само то, већ оно и не може бити другачије. Отуда потреба за „обнављањем“ цркве, па за креирањем новог језика, све у сврху заокруживања недовршене нације, која свој романтизам доживљава са закашњењем отприлике једно двјеста година.

Дакле, црногорство од елитног српства постаје антисрпство. Једино шта је њима заједничка потреба за посебношћу, нужним одвајањем од српства. Сам идеолог црногорског национализма не негира да су Црногорци Срби, али, ипак, посебни Срби, што је довољан разлог да они не буду Срби, јер ако су они „нешто више“ но Срби, значи да могу бити и несрби.

Све у свему, они свој идентитет објашњавају говорећи шта нису, а не шта јесу, па се запада у парадоксалну ситуацију у којој идентитет више није афирмација већ негација; то више није једнакост са самим собом, већ неједнакост са самим собом или са нечим другим. Сјетимо се оне кампање ДПС-историчара који су неколико година припремали терен за „обнову државности“. Та кампања се највећим дијелом сводила на приказивање Србије као окупатора и српског народа као реметилачког фактора. У то вријеме један од челника ДПС-а проносио је фаму како су Срби из Црне Горе „политички Срби“.

Дакле, више је него јасно да та „нова Црна Гора“ једино могућа као антисрпска, па на њу као нешто ново „мора да се навикне“. Штавише, ни мало није чудно, већ је логично да та „нова“ Црна Гора је једино могућа као антисрпска, јер за „обнову“ њене државности је најнеопходније обесмислити и криво истумачити дуги историјски процес и дуго ишчекивано уједињење 1918, јер то је једини смисао те „нове“ Црне Горе.

У једном неформалном разговору са колегом и пријатељем послије избора 30.8. покушавао сам да одбраним тезу да је самостална Црна Гора једино могућа као антисрпска, јер то је мото њеног постојања, то је њена супстанција и њен смисао. Након 30.8, на жалост – а то није нико очекивао – владајуће структуре желе да замуте воду да би била што дубља, желећи да продају рог за свијећу некаквим  идентитетским бућкуришима у форми разноразних „двојних идентитета“. Србин–Црногорац, Црногорац–Србин, Црногорац који говори српским језиком итд. Да се човјеку свијест замути!

Једном приликом на плавом таблоиду, који сада не само да креира идентитет већ и цјелокупну стварност, један млађани министар вели да се 2011. Изјаснио као Србин, а овога пута ће као Црногорац. Каже да се у Сингапуру, гдје је службовао, сви декларишу као Сингапурци. Он само заборавља „ситницу“ да Црна Гора и Сингапур нису баш исто. Ако је млади господин прошао свијет и ако је експерт за економију и финансије, он о националном идентитету не зна ама баш ништа. Не помаже му ту ни комплекс више вриједности. Узгред, млади министар заборавља да се у Сингапуру идентитет не мијења сваке десете године. Код нас у Црној Гори то може и чешће: пред изборе 100% Србин, а одмах после избора 200% Црногорац. Суштина: замути воду да би била што дубља! А у мутном се најбоље лови.

Такви стручњаци су и више него пожељни за агресивни плави таблоид који даје огроман импулс новом таласу антисрпства, сада само у другој форми. На „нову Црну Гору“ се, изгледа, тек треба навикавати: до подне Србин, поподне Црногорац, црногорски Србин, српски Црногорац… Томе краја нема. Они нуде некакав „средњи пут“, па су измислили некакве „Вучићеве Србе“. Ако доведете у апсурд њихове идентитетске бићкурише – одмах сте „Вучићев Србин“. Ако кажете да је министар Лепосавић смијењен ни због чега, јасно је, ви сте „Вучићев Србин“. Ако ишта приговорите о пропалој британској резолуцији, пресуда је пала, а ви сте „Вучићев Србин“. Ако поменете даривање вакцина тзв. „Републиви Косово“, етикета је спремна, морате бити „Вучићев Србин“. Ако се, рецимо, фотографишете испред велелепног споменика Стефану Немањи на велелепном Сваком тргу у Београду, опет сте „Вучићев Србин“. Напросто, ако сте Србин, то значи да сте „Вучићев Србин“. Вјероватно су, по њима, и господа Гидеон Грајф, Петер Хандке и Милош Земан „Вучићеви Срби“. „Нисмо ми“ веле „Вучићеви Срби“, па додају „Ми имамо српства у Црној Гори. Ми смо за наше, аутентично црногорско српство.“ Само фраза за фразом, флоскула за флоскулом. Оне саме по себи не значе ништа, а желе да се поставе да буду без алтернативе. Шта им дође „аутентично српство“? Неко „посебно“? Неко које нема везе са српством? Шта ли већ? С којим правом ће они некоме наметати да је Србима Црна Гора матична држава, а исти ти су дјецу послали у Србију?

Суштина свега је у томе да самостална Црна Гора после искривљена вриједности, после 1918. може једино постојати као антисрпска, а то ми је пријатељ неколико мјесеци доцније и потврдио. Само су форме различите. Не смета њима Србија, само је проблем Вучић. Камо лијепе среће да је тако, али није. Сјетимо се само двије деценије назад. Тада је једна странка рушила државну заједницу са Србијом „ради Милошевића“. Узгред, та странка је првобитно замишљена као антикомунистичка; почели као клубаши, а завршили као праваши. Пропала странка, али остала та матрица која је живља него икада.  Милошевић више није био на власти, а они су и даље наставили са рушењем заједничке државе. Испоставило се да је био у праву када је рекао: „Не нападају они Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.“

Дакле, камо среће да је Вучић једини проблем. Проблем је, разумије се, Србија која је све јача држава и која није чланица НАТО-а. Њу треба учинити мањом, скромнијим итд. Али то је велика геостратешка игра чији је предводник званична Црна Гора. Само то се сада ради „у рукавицама“, јер смо раније имали ненародни режим који је све отворено радио против воље народа. Сада, кобајаги, промијењена власт, али политика остала иста или за нијансу агресивнија и гора, а све наводно у име народа. Нерод их није гласао да би изневјерили СПЦ, нити да би смјењивали министра ни због чега. Народну подршку нису добили да би тзв. Косову поклањали вакцине, нити да би Србији забрањивали барску луку. Није то ненародна влада само што нема подршку народа и народних представника, већ, прије свега што ради против воље и интереса народа. Битно је да „сачувају сувереност“, али само од „хибридног режима“ из Београда, никако од њихових газда са Запада. И, што је трагикомично, у то њихово „аутентично“ српство–црногорство, шта ли већ, стално се позивају на „његошевску“ Црну Гору, иако је Његош био далеко од некаквог „двојног идентитета“.

Аутор је докторанд филозофије

Прочитајте ЈОШ:

Бајковић: Здравко Кривокапић је шампион без медаље

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: