• Поглед

Кустурица: Запад не може опростити Србима што воле Русију

1 min read

11 година ‎ Блиц

Прослављени редитељ Емир Кустурица у интервјуу за „Блиц“ говори о томе како је капитализам постао фаталистичка идеја, предвиђа нови велики свјетски рат, сматра да Србија не треба да уђе у НАТО и истиче на Запад не може да опрости Србима што воле Русију.

Капитализам је постао једна фаталистичка идеја, а Холивуд му служи да опије и успава као Чехе пиво. Од убиства Џона Ленона наовамо имате те богате пјеваче и композиторе који се пале искључиво на новац и који не припадају ниједној идеологији, пошто је она у међувремену усмрћена. Данас свијетом не влада идеологија, већ теорија праксе. Ја сам одрастао читајући Теодора Адорна, хтио да разумијем Кундерину идеју у “Шали” о томе како се музика ствара, хтео да разумијем каква је разлика између Истока и Запада. Како Сузуки каже, западноевропски хришћанин кад иде планином и види цвијет, он га убере да би га посједовао, а на Истоку људи уживају у његовој љепоти. Е, овде је све преведено на посједовање, имање и на труло орвелијанство које је сад стварно и живо. Није “Фарма” само ријалити, она је је све около, фарма је оно што ја називам андерграунд. Сједе двоје перверзних људи и гледају испред себе свијет којим владају, а те формације као што је Холивуд служе да успавају и анестезирају тај свијет и да му не да да мисли.

Али скоро да је на прагу?

Јесте, али још има огромну базу и нијесу је до краја ставили у менгеле. Чини ми се да још има шансу да се извуче и да не игра баш сто посто по рецепту ММФ-а, што води до губитка слободе! Србија је још слободнија од било које државе коју знам. Знам Аргентину, ето она је тако слободна. Е, сад је питање докле ће моћи. Ово што се догађа не обећава и застрашује. Мислим да је прича о прикључењу Србије Европи, заправо, прикључивање НАТО пакту. Румунија и Бугарска су најбоља потврда те идеје. Има ли ишта логичније да Србија прије Бугарске уђе у ту ЕУ, не само због тога што је имала Доситеја Обрадовића, већ је чак била и у већој економској размјени са Њемачком као водећом земљом ЕУ. О том приступање НАТО пакту нећу ја одлучивати, него нека нова ситуација у којој ће неко бити делегиран да то заврши. Проблем анкета које говоре о томе колико је људи за Европу, а колико против је само питање креирања јавног мњења. Како један народ који је уз Сирију, Либију, који је и сам бомбардован од тог НАТО пакта, може да пристане и постане дио тога.

Све је могуће?

Јесте, пошто фарма постоји на глобалнијем плану од оног телевизијског ријалитија. Врло је значајно што је у Београду била та војна парада и што је Путин дошао у Београд, јер је тиме потврђено да Србија, ипак, препознаје да постоји тај биполарни свет. Србија не може да занемари чињеницу да постоји евроазијско тржиште и та идеја. А зашто не може? Зато што је Ричард Никсон увео петродолар и укинуо златне полуге које су до тада стајале иза те валуте иза које сад практично стоји нафта, односно контрола Саудијске Арабије, и војна и свака друга. Видиш, Американцима никад није сметало што тамо нема демократије и што краљ мучи оне своје ћерке по затворима, а сметало им је што, рецимо, у Србији нема демократије.

Неке дубље кризе су и раније доводиле до великих сукоба који су представљани као резултат инцидената као у причи о „Младој Босни“. Кад се читају књиге, дође се до разних сазнања, између осталог и тога да је Франц Фердинанд имао акције у „Шкоди“ и да је Србија требала да купи топове од њих, али се у последњем тренутку одлучила за француске. Сад је исто питање, чије ћеш авионе узети, да не узмеш само руске акумулаторе и ту ће се тестирати та наша идеја ни Исток ни Запад и то је наша реална политичка, али више историјска позиција. Она ће бити пресудна за наш поглед у будућност.

То је пошло за руком Титу, али данас таквог калибра нема?

Тито је био најбољи ђак хладног рата и знао је кад се вуку који потези. Покушај Милошевића да то преслика, није ишло. У Титово вријеме су се Американци бојали Совјета који су били наоружани до зуба и позиција Југославије као „фифти-фифти земље“ била је написана и на оном папиру у Јалти. Та ситуација је послије информатичке револуције промењена и ми смо сви под зоном утицаја Америке, прислушкивани, праћени и опсервирани. Срећна околност је што Америка није само зло, већ постоје и друге ствари за које сам гласао: од рокенрол илузије преко добрих филмова. 

Срби су чак волели Америку, у њој смо гледали идеал слободе, а завршили смо као непријатељи?

Највећа пошаст у свему томе за њих је наша веза са Русијом. Када је почео рат у Босни, они су сваке своје вијести почињали реченицом да смо ми традиционални пријатељи Руса, а Енглези су се двесто година трудили да нам пресеку тај пут. Ја се бојим да сад постоје неки политички играчи који покушавају да нас окрену са те стране, али мислим да је то немогуће. То живи у сваком човjеку.

Пут у Европу је главна актуелна политичка мантра, ви имате скепсу по том питању. Објасните?

Бојим се да не улетимо у тај крој и униформу која нам неће стајати добро. Тај пут у Европу је као нека шала, као неки језички обрт. Шта значи пут у Европу? Значи пут у европску администрацију у којој ћеш добити новац из фондова. Ту једино што вриједи јесте заштита животне средине, све друго и умемо и можемо да урадимо и без њих. И велико је питање шта Србија на том путу, који није известан, може да добије, а шта да изгуби. Сигурно може да изгуби оно по чему је чувена и позната, а то је чињеница да је прва од словенских држава издејствовала слободу после ропства под Турцима, а послије тога је направила и прву државу. Бојим се да навлачењем те униформе губимо оно најбоље у нама, пре свијега слободу.

Неки вам замерају да кокетирате са влашћу и политичарима, а мени се чини да сте успјели да их употребите за неке ствари од општег значаја?

У последњих двадесет година сам ишао једном логиком да при тој промјени политичких елита човјек може нешто да уради, а да не буде онај тутумрак и намргођени интелектуалац који је против свих и задржава то интелектуално право да сваком држи лекције. То нијесам радио Тадићу ни Коштуници, па немам намјеру да радим ни овим данас.

Шта је проблем?

Проблем је што како вријеме одмиче, све се тежи задаци стављају пред нове елите, а питање је да ли би ове данашње ријешио и Никола Пашић. Зато што је рад од пада Милошевића наовамо био нула. Ми смо добили, условно речено, слободу и не бележимо никакав раст ни у чему. Ја сам увек покушавао да нешто учиним и да то што говорим буде у складу са оним што сам урадио.

Идеју и тврдње о мојој наклоности политичарима ја бих обрнуо. Мислим да су они били наклоњени мени. А пошто се нијесам бавио поезијом, него великим пројектима који подразумијевају инфраструктуру, ту мораш да контактираш са људима на власти, да нападаш фондове и министарства и да полажеш рачуне неком ко ти у томе помаже. То су утопијски пројекти који нијесу могли бити релазовани без наклоности државних структура. И то што сам направио, остаће. Али неће остати само то. Остаће и јека која говори о томе да Гаврило Принцип није био терориста. Вучић је рекао Си-Ен-Ену да је он наш јунак, Додик је поставио споменик у Источном Сарајеву. Некако сам испровоцирао неку позитивну димензију код тих наших политичара. Да није било Андрићграда, Видовдан би био заборављен.

Прошли сте лепог топлог зеца и код Мокре Горе и код Андрићграда?

То су све обавиле обавјештајне службе. Причу о Мокрој Гори су ширили ови мали шпијуни из ЛДП-а и они су слагали једну на другу лаж, док се она није уврежила и кулминирала у некој од емисија „Инсајдер“. Е, ту ја вјерујем у српски народ. Да су те колоне људи које су долазиле и виделе шта је приватно, а шта је друштвено схватили истину, чак и послије оног “ужаса“ да је 7.000 евра потрошено не баш како треба и кад сам завршио у ТВ „Дневнику“ као неко ко је злоупотребио положај.

Све оно што сам зарадио вани сам уложио у Србију, за разлику од оних који су све што су зарадили у Србији изнели напоље. И зато сам мање-више и био крив. Међутим, пошто је српски народ још увијек дијете, дигла се кука и мотика да ти сломи врат. Онда се покаже да је све обрнуто: да Мокра Гора има инфраструктуру какву нема швајцарска планина, да Мокра Гора није моја прћија, нити сам ја формално тамо директор. Мој је Мећавник и фарма коју тамо имам.

Тако је било и код Андрићграда. Осим што је проглашен као круна геноцида, а да ниједан суд није утврдио да је геноцида било, нападали су ме и наши, тражећи „чисте рачуне“. Три године сам непрестано понављао да је око Андрићграда одлучивао савјет у којем општина има свог представника и добија финансијске извештаје, а Младен Босић непрестано понавља да они хоће чист рачун, а непрестано добијају тај чист рачун. И кад год ја дам рачун, он понови исто.

Изразити сте антиглобалиста. Имате ли утисак да се борите против вјетрењача, с обзиром на то да су неку ноћ у Србији у поноћ отворене продавнице како би Срби стали у реду за нови „ајфон“?

Е ту се вјекови разликују један од другог. Ја сам једном стајао у реду у Њујорку да купим компилацију Бруса Спрингстина, а они чекају предмет. Ту се разликује идеја о времену у ком сам ја одрастао, у ком је неко чекао нову пјесму која је изражавала дух и говорила кроз бунт, негацију или афирмацију, а данас чекаш предмет. И то је оно што ће ставити сва ограничења. Живи се инстантно, за овај тренутак. Људски вијек је, што Андрић каже, постојање између два непостојања. Ово се данас користи као најгора фолк интерпретација где су крв, сломљене чаше и несрећна љубав погон који те тјера да тај живот живиш, бре, до краја! И да не мислиш да има и прије и после. То је потврда неке похлепе, прожрљивости и неке паганске непросвећености и рекао бих, на крају, сукод двају антропологија хришћанске и антихришћанске која је, заправо, почела Холивудом. Све се гледа кроз конзуметски однос гдје један човјек има милијарде, а овамо су стотине хиљада најобичније овце које крећу за вуком који прву овцу закоље. Он је носи и растрже успут, а стадо иде за њим. Ту је негдје трагедија савременог човјечанства.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: