Жив нам био, Радоване!

Пише: Јован Лакићевић

Ово је мој, вјероватно последњи поздрав драгом човјеку  из времена стварања Српске. Наши  освједочени „пријатељи“ Енглези, пожурили су да преселе др Радована Караџића из хашког назови суда у један од својих казамата, како би се постарали да не умре природном смрћу! То се, од твораца „геноцида“ у Сребреници, наравно, могло и очекивати!

Вјековни колонизатори и егзекутори небројених, стварних геноцида широм планете, који су српском роду нанијели много зла, очито су сметнули с ума да се, бар што се тиче Светосавског покољења, може живјети и послије упокојења, У души, у срцу , у захвалности и памћену сопственог народа! Биће тако, несумњиво и са Радованом Караџићем!

За ову прилику поновићу неколико „уводних напомена“, писаних прије двије деценије, за књижицу пјесама, народних и народских о брату Радовану, коју је издао, такође драг ми пријатељ и колега, Миле Кордић. Тада смо били увјерени да се бјелосвјетски НАТО зликовци никад неће домоћи Радована. Но то се, ипак, десило, захваљујући „заслужним грађанима“, попут Микија Ракића и других издајничких олоша међу Србима…

Мало је људи на овим просторима, који су се, још за живота, преселили у пјесму и легенду. Један од њих, јесте несумњиво, први предсједник Републике Српске, др. Радован Караџић.

Парадоксално је да су му у томе значајно припомогли такозвани међународни чиниоци. Најприје, вјероломним обећањем (обер лажов Р.Холбрук, у име САД) како би напустио функцију предсједника Српске, а потом бесрамном хашком оптужницом и сулудом хајком која не престаје!

Прогнаник у земљи коју је створио, Радован Караџић је понио тешки ореол страдалника на правди Божјој и тиме се сврстао у ред светих српских ратника.

На бјесомучну и бесловенску халабуку хашких плаћеника, српски народ је одговорио:

„Постао си прави симбол Српства, борбе и одбране

И зато ти Срби кличу: „Жив нам био, Радоване!“

Када је, својевремено, Радованов знаменити рођак Вук Стефанов Караџић, тражиио од својих пјевача да му кажу стихове о највећем јунаку Првог српског устанка, Хајдук Вељку Петровићу, један од њих му је одговорио: “Вуче, не вреди, неће га пјесма!“

Не улазећи овога пута у то због чега овог српског витеза и пустахију “неће пјесма“, рекли бисмо да, за разлику од њега, Радована пјесма несумњиво – хоће! И то не само она епска, десетерачка, која се може чути од српских гуслара. О Радовану се и у колу пјева. На великим народним скуповима, посвећеним одбрани др Радована Караџића, у Црној Гори и другдје, хиљаде људи му је клицало и пјевало:“Романијо, твојијех ти грана/ Сачувај нам брата Радована!“

Ово спонтано исказивање љубави и привржености једној личности, незапамћено у новијем времену, заслужује другу врсту анализе. Но, нема, међутим, никакве сумње да је ријеч о изузетној људској и политичкој фигури, а, захваљујући стицају околности, и о изузетној историјској појави!

Када је, својевремено, захваљујући насилним, споља подупртим , сецесијама дјелова заједничке државе, грађански и вјерски рат закуцао на простоје бивше Југославије, Добрица Ћосић ће рећи: „Срећан је народ који, у овим смутним и злослутним временима, има на челу др. Радована Караџића!“

Испоставило се да је Добрица, као и у неким другим приликама, апсолутно био у праву.

У пјесмама о Радовану, инстикт народских пјесника и гуслара, непогрешиво типује на кључна збивања прије и у вријеме тек минулог рата, али и на карактерне особине горостасне личности др Караџића, која је поникла из народа. Тако се, нимало случајно, о њему пјева као о помиритељу и ујединитељу српског национа у Босни. И то његово прегнуће неизбјежно намеће поређење са оним што је у своје доба чинио Свети Сава.

Само је историјска изнудица могла да од једног лирског пјесника и љекара, психијатра, учини вођу и политичара. Управо је то био случај са др Радованом Караџићем, који се невољно прихватио улоге лидера српског народау злосрећној Босни. И који је, попут његовог колеге, такође чувеног психијатра, др Јована Рашковића у Крајини, слутећи вјерски и грађански рат, чинио све да се он избјегне.

Знао је Радован, веома добро, да историја може да се понови и да Срби, по трећи пут у минулом вијеку, могу бити изложени масовном покољу неоусташа и балија. Отуда и његова чврста ријешеност да се обави и обзнани национално помирење између петокраке и кокарде, како у могућој ратној катаклизми Срби опет не би јуришали на Србе. Масовни Митинг помирења у Невесињу, знатно прије почетка рата, био је вјесник слоге и јединства Срба на простору БиХ.

Био је то, колико мудар, толико и далековид потез будућег лидера и државника! И довољан разлог, чак и да није било ратних збивања која су услиједила, да се Радован у пјесмама нађе.

Други значајан догађај, кога пјесма није могла заобићи, а који свједочи о вишеструкој снази његове личности, јесте оснивање државе Републике Српске, у готово немогућим, ратним условима, противно очекивању и намјерама Алијиних и Туђманових ратних спонзора! Практично ни из чега, створена је држава са свим  државним функцијама, која је, не само захваљујући војничким успјесима, него и завидном државном устројству, постала респектабилна политичка ћињеница на Балкану.

Политичка умјешност др Караџића, исказана у међународним контактима, на мировним скуповима и конференцијама за штампу, изазивала је код спољних чинилаца почесто чуђење и невјерицу, с обзиром на планетарну сатанизацију српског народа и представљање Срба као  примитивних убица и генетских злочинаца (Блер, Клинтон, Геншер…) , а на српским просторима – неподијељено дивљење и усхићење. Његова наочита појава и убједљив наступ у свакој прилици, у Српској и изван ње, били су срећан спој природне и урођене отмености, мушке љепоте и државнићке мудрости, који ни пријатеље, ни непријатеље није остављао равнодушним. Много стихова у овој скромној збирци свједоче управо о томе.

У епском свијету, какав је наш, претежно, није могла проћи незапажено околност да Радован другује с гуслама, да их радо слуша, а почесто и сам узме и запјева, углавном оне стихове из збирки његовог знаменитог рођака. Треба ли, уопште, помињати да је гусларима и епским ствараоцима то посебно импоновало? Први пут послије Његоша, ето, имамо владара који другује с гуслама и лично познаје најбоље српске гусларе! И који веома добро зна улогу и значај гусала за опстанак српског национа.

Као вјерујући човјек, Радован је у Српској вратио Цркви мјесто које вјековима имала у српском народу, а вјеронауку увео у школе. То народском пјеснику, дабоме, није промакло.

Колико је Радовану било стало до српског јединства, свједочи, на свој начин, и оснивање (савјетодавног) Сената Републике Српске, у коме је окупио виђеније интелектуалце са свих српских простора. Још један потез државника, вриједан и пажње и хвале.

Најзад, кад су га по успјешном окончању Отаџбинског рата, неке политичке креатуре из тзв. међународне заједнице ставиле пред дилему: или напуштање мјеста предсједника, или судбина Српске, Радован се ни једног часа није двоумио!(Треба ли уопште помињати да онда није било ни помена о накнадно смишњеним хашким оптужницама!)

За његове другове и пријатеље, а има их подоста, за његове саборце и добар дио обичног свијета,  Радован је и данас Предсједник, можда једини на свијету кога неподијељено  уважавају, цијене и воле. Његов моћан дух  ћува Републику Српску од искушења, раздора и странпутица.

Такав човјек, једноставно, морао се наћи у пјесмама. Док је рат трајао било их је тек неколико. Али, када је Радован, вољом сатаниоста и б јелосвјетских политичких хохштаплера и  пигмеја, постао жртва и гоњеник, када је постао мета за „псе рата“, са главом уцијењеном на пет милиона долара (као и његов сабрат Ратко) о тада најскупњој српској глави пјесма је кренула као ријека.  Најприје, некако стидљиво: “Радоване, јелика те крије/ Чувају те Срби с Романије“…А потом све јаче и моћније

Пјевајући о Радовану, народ је пјевао о себи. Храбрећи њега да издржи, храбрио је себе, како би се савлкадала још једна велика српска Голгота!

Као човјек из народа, никад се, ни у једној прилици, од њега није ни одвајао. Могло би се без задршке рећи, да му, за разлику од многих политичара, власт ни једног тренутка није ударила у главу.

С урођеним достојанством и неком особитом присношћу, плијенио је све око себе. То је народ осјећао, а епски пјесник веома добро знао. Отуда је сасвим природно што је  велики број стихова у овој збирци, који се никако не би могли назвати хиперболама, посвећен самој личности др Караџића. Он их, несумњиво, заслужује!

Ту је, најзад, као незаобилазан мотив и митска Гора Романија. Као вјковно станиште прогнаника и Хајдука, Романија је постала боравиште челника Српске у рату и након њега. Та велика слободарска метаформа Српства, постала је опсесивна у готово свим пјесма о Радовану. Људи јој се моле, преклињу је из дна намучене српске душе, да сачува, да сакрије, да не изда брата Радована!

Романија се тако још једанпут  огласила као симбол јединства, чврстине и непокора српског народа. Радован и Романија постали су једно. Љубав, нада и вјера напаћеног Српства, усмјерени су према њима. О томе најбоље свједоче пјесме сабране у овој скромн ој збирци.

А јединствена жеља садржана је у само два стиха: „Радоване, дични српски сине,/ Чекамо те с обје стране Дрине!“

П.С. О томе како смо га чували и сачували,  доста тога је, углавном, познато.  Ни овом приликом не могу а да не кажем, како су тужилац  Брамер и Мики Ракић, уз  чашице вискија, на интерној полицијској телевизији,  гледали и радовали се хапшењу др Радована Караџића у Батајници.  И да су га његова српска издајничка разбраћа држали заточеног три дана и ноћи у неком подруму, све док нијесу милиони долара из  из Хага стигли на одређени рачун у Београду! Како су  и коме дијељене ови грешни сребрењаци,  ваљда ће се и то  једног дана сазнати!

Касније ће  се чути стихови, препуни чемера:

“Радоване, што оде са Пала,

Тебе не би Романија дала…“

Енглези су се баш потрудили, што се од њих могло и очекивати,  да Радован буде њихов заточеник до краја живота. Уопште не сумњам, баш као ни његова породица,  да ће се они, јер се то од њих и очекује, својски потрудити  да то не потраје превише!

Прочитајте ЈОШ:

Дигестивне сметње у људском облику када не туку – пишу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: