Ако дође вријеме да више не будете могли видети православног свештеника на улици, знајте да нам се лоше пише

Веома често ме питају зашто скоро увијек и свуда носим мантију.

У продавниви, на пијаци, у превозу, на улици. Понекад ми ово питање упуте и колеге свештеници са ироничним подсмјехом. Чак ми је и властита жена знала пребацивати кад идемо у продавницу са децом питајући да ли је неопходно да привлачимо пажњу на себе због тога. Па зашто онда већину времена носим одјећу која одговара мом чину. Кривац је један догађај.

Прије отприлике три године на исповјест је дошла млада девојка сва у сузама. Покајала се јер је жељела да оконча свој живот самоубиством. Имала је тежак период у свом животу, који би се могао назвати паклом. Тај пакао јој је био у глави,и сходно томе, свуда око ње. Ниоткуда ни трачка свјетлости, чинило јој се да је Бог напустио. Ја бих рекао да је то било униније тешког степена. Тачно оног дана када је одлучила да изврши самоубиство, дошла је у апотеку по лијекове који ће јој помоћи у том науму, а ја сам стајао у реду у апотеци испред ње. Био сам у мантији. Наравни, ја се тога не сјећам. Када је угледала свештеника, нешто ју је стегло у души замислила се над оним што је планирала да уради. Лекове је купила али целу ноћ није ока склопила и ипак је сачувала свој живот.

Да ли схватате ? Сама појава свештеника у ‘ ратној опреми’ може да промени ток људског размишљања. А шта да сам тај дан био у цивилу? Застрашујуће је и помислити шта је могло да се деси. Од тог тренутка, трудим се да свуда идем у мантији. Чини ми се да је у данашње време и ово чин исповедања вере. Не обазирем се на подсмијехе и попреке погледе. Јер ако дође вријеме када више не будете могли видети православног свештеника на улици, знајте да нам се лоше пише.