Битка за Богетиће

Пише: Емило Лабудовић

Дан дубоко зашао за подне, разастро се и окомотио, прислонио на ребра Голеша и Брајенице и, као времешан чича, на прозуклом сунцу покушава да згрије старачке кости. Покушава, јер високо горе у дубини неба и данас се води жестока битка између развигора и леденог сјеверца, па час превлада први, разведри и утопли, замирише на прољеће, а онда се овај други накострријеши као мачка, застуди, а небо се очас заледи и заличи на стакленац који би и мало јачи глас могао ра разбије у парампарчад.

И тако, док се смјењују побједник и поражени, огрнут очевим гуњем, одолијевам и једном и другом и, као жедан у пустињи, наливам се тишином и самоћом, мелемом за лудило из којег сам се колико толико измакао. А ова битка времена и невремена, садашњег и будућег, леденог и ојужилог, смрти и рађања, подсјети ме на све оне битке кроз које смо као народ, племе, породица и појединци пролазили и пролазимо да би смо стигли ту гдје јесмо, а сва је прилика – у нигдину. Па, рекох, да те подсјетим.

Историја човјечанства је заправо историја битака. Вјечне борбе између насиља и одбране, освајача и освајаних, поробљивача и ослобођних, оних који су хтели да зауставе и оних који су упирали у паоке на точку историје. Сви велики и слављени датуми једног народа су, најчешће, календар битака. И, мада се најдуже памте и славе побједе, и велики порази су заузимали видна мјеста и били мотиви ако не за славље а оно за ванвремено памћење. Ти порази су, кроз вријеме, прерастали у митско жртвовање, данак у крви на олтар трајања, најгласнију молитву Сведржитељу и најјачи камен у темељу једног народа. Често се није толико памтио и биљежио ток и крајњи исход битке колико моменат самог жртвовања, моменат избора између неизвјестног живота и сасвим извјестне смрти, али смрти која је водила у вјечност, у славу и колективно памћење. Од Спартанаца на Термопилима, Милошеве жртве на Косову, Стевна Синђелића на Чегру, славног Другог батаљона Десетог кадровског пука са мајором Драгутином Гавриловићем пред Београдом, браниоца Љубиног Гроба, мајора Милана Тепића у бјеловарском гарнизону, до хероја са Кошара, попис оних који свјесно изгубише битку да би се, прије или касније, добио рат дужи је и од најдужег именика и споменара страдалника за част и славу једног народа.

Сасвим је нешто друго колико смо ми, наследници, били вриједни и достојни тог жртвовања и колико је „слобода умела да пева“ о онима који јој посветише себе.
Ево, ових дана се навршило 22 године од почетка највеће, најславније и најкрвавије битке српског народа у 21. вијеку битке на Кошарама, а овдје се, углавном, ћути или се фрагментарно и „испод жита“ помиње и бјележи тај подвиг достојан најсвјетлијих страница наше историје. Данас овај наш историјски тренутак кукавички ћути о Ивану Леовцу из Пљеваља и његовој жртви на Кошарама. Ћути и о жртвовању Тибора Ленца, Мађара у редовима српско – црногорске војске који, да би разоткрио положај албанског снајперисте, истури своје груди. Данас род мој и твој, род изгубљен у времену и простору, бије и слави неке друге „битке“ и слави неке друге „хероје“. Битке у којима се не зна шта се брани (али се зна ко се и шта напада) и не зна се ко је од којег „хероја“ већа стокупљевина и застиђе. Али, и то смо ми, роде мој, народ високих узлета и још дубљих суноврата.

Гледам и не могу да то смјестим ни у једну фиоку вриједносног система на којем сам учен и васпитаван. Царев Лаз, Фундина, Вучји до, Мојковац …. а онда се низ прослављених битака за слободу наставља – Богетићима. Кажу (на Јавном, а тај не би смио да лаже) да се ових дана на Богетићима бије одсудна битка за „све и свашта“, за спас Црне Горе од ње саме јер, и они признају, непријатељ је – унутрашњи. Инструиран из Москве и Београда, (Пекинг је, за сада, подалеко), домаћи диндушманин је насрнуо на све црногорско и мултиетничко, „хиљадугодишње“ и проевропско, а Хотентоте овога доба предводе стопостотни Црногорац, Здравко, и петопроцентни „мањинац“, Дритан. Битка се бије свакога дана од четири до осам поподне, а онда се скупља муниција, свијају барјаци и иде кући јер ко ће се по мраку батргати Богетићима.

До новог изласка у ровове и барикаде. Умјесто на непријатељске тенкове, наскаче се на душманске хаубе и јуначоки стрмопижђава са истих. Џебану, у виду отањег сендвича и подгријане лименке пива, умјесто мајки, љуба и сетара, дотурају Боканови курири из „Волија“, а свако јуначко ачење и дизање оне ствари на „тамо њих“ уредно биљеже државне камере и јављају у првим минутима вијести и дневника. (Ово дизање оне ствари не односи се на ону трокрилну „комиткињу“ која је чак из пизде материне дојахала у Црну Гору да је брани, јер она би, макар по законима природе, требало да је женско, не и жена обавезно, и да чучи). Врховни командант отпора „против свега“, онај којега, и док је био неко, крстише „прдњавом“, из неке од пацовских рупа никшићког подземља хушка дичне „комите“, пред које је онај Сејдо са све црногорским барјаком и гомилом старог гвожђа искорачио за три метра испред.

А док опијена, острашћена и незнавена група са дна друштва, необавијштена шта и од кога брани али напујдана да брани „све“, насрће и бије војнике и полицајце, војска и полиција то посматрају о’лађено и подносе (и по носу) – стоички. То јест, стоје и трпе. Војсковођа Хотентота, стопостотни Здравко, маше кажипрстом и удара шаком у сто, и пријети како зна ко све ово замешатељство кува и мијеси и да ће „тај и тај“ видјети свога (а не његовог) Бога и све тако… а дани се нижу и рат траје. Докле ће, враг би га знао.

Ратови обично трају док се не добију или не изгубе. Битке такође. Али ова на Богетићима има шансе да траје не до побједе, јер је она немогућа, и не до пораза, јер друга страна не узвраћа. Она канта измета у Бијелом Пољу је (из)ванредна манифестација отпора, али је далеко од Богетића, па се не рачуна. Сва је прилика да ће Богетићи бити брањени (не зна се од кога, али брањени) све док буде горива, сендвича и пива. И док не приврући толико да се браниоци „свега“ не преселе у ладовину будошког тунела.

Можда ћеш ми приговорити да сам превише саркастичан и да сам се свјесно наругао историји рода свога. Нијесам, али и све да јесам, иронијом нијесам могао не дотаћи него се ни примаћи иронији оних који данас „црногорским прољећем“ бране црногорско „тисућуљеће“, а који из пописа великих и славних битака којима би се поносили и много бројнији народи, као најславнију и Дана Војске вриједну, изабраше ону на Туђемилу. Чак ни бирани историчари који су ме подучавали нијесу имали појма гдје је то, ко је тамо на кога и какве везе има тамо нека побједа неких против неких са Црном Гором која се тек помиње три вијека касније. Али, ми, на жалост, за учитеље „учитељице живота“ нијесмо имали Шерба Растодера, Живка Андријашевића и Новака Аџића, перјанице нове црногорске историје. Е, сад, ако је то око Туђемила све мутно и нејасно и изгубљено у магли времена, ово на Богетићима је јасно да јасније бити не може.

Ако се поуздано не зна ко је на кога на Туђемилу, на Богетићима се поуздано зна ко, а на кога се макар подразумијева. Ако се тумезање тољагама на Туђемилу тешко може довести у везу са Црном Гором, баљезгање на Богетићима је црногорско да црногорскије не може бити. Ако је Туђемил без поузданог историјског свједока, Богетиће само што директно не преносе. Ако се не зна ко су хероји Туђемила, на Богетићима је све као дан јасно. Орден хероја оној трокрилној, медаља за „јунаштво“ прдњави из подрума, а плакете за учешће Драгињи Рашку, Пури и курти и мурти. Бар се на папиру не мора штедјети.

И док изнад Јанкове главе сјверац и даље бесомучно насрће на развигор, размишљам о томе како би било упутно, цјелисходно и баш европски избрисати све трагове славног војевања нашег народа кроз вјекове и окренути се модерним, демократским сендвич/пиво биткама, уз сирене, пјевање, псовање и посипање изметом. И предлажем стопостотном Здравку, петопостотном Дритану и оној министарки војној, госпођи Ињац, да прекриже Туђемил и да за најславнији датум, Дана Војске вриједан, изаберу дан почетка битке за Богетиће. Тим прије што је славна, натовска итд… црногорска војска баш на Богетићима добила преко носа. Не од душмана него од својих. И да се, за разлику од оног десетметарског туђемилског обелиска, на Богетићима подигне знамење висине наспрам оне заставе која виси са Острошке греде а да му се у темељ, као Гојковица у Скадар, узида она трокрилна, стабилности ради. Издржаће! Па да онда, о празнику, приложимо по киту. Најљепшег сезонског цвијећа. Ето.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: