• Поглед

Не дамо светиње

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Овај текст посвећен је једном догађају у Никшићу, a почињем га са мојим ђедом Ристом Чановићем којега памтим, да је читав живот био одјевен само у црногорској ношњи и са ливором за појасом. 

Оскрнављена џамија у Никшићу; фото: ЦдМ

Пише: др Блажо Злопаша

Овај текст посвећен је једном догађају у Никшићу, a почињем га са мојим ђедом Ристом Чановићем којега памтим, да је читав живот био одјевен само у црногорској ношњи и са ливором за појасом.  У тој ношњи је и сахрањен. У црногорској ношњи улицама Никшића шетале су многе угледне личности; Шобајићи, Бјелићи, Вишњићи, терзије Перо Бркуљан и Бошко Ћоро Марковић, који су шили црногорскe ношњe.  Шбајићи су утемељивачи културолошког развоја Никшића, а значајан је њихов допринос и културолошкој баштини Црне Горе. Њихов наследник  Милош Шобајић, данас је најпознатији  Никшићанин у свијету. Међу најстаријим Никшићанима који су читавог живота били одјевени у црногској ношњи, био је и први црногорски учитељ Танасије-Тасо Вељовић. Када је Таса умро, на посмртној плакати писало је: „ Ожалошћени грађани Никшића“. То је дух Никшића, поштујући праве вриједности, људе и чојство. Такве личности и њихова Црна Гора, уткана је у и мом бићу, преношећи и на своје наслеђе, непролазна љубав према завичају и вриједносима које су красиле његов дух.

Када би мој ђед Ристо, хтио некоме да се супростави у мишљењу, казао би: „ Истури ногу испред мене, ако можеш!“ А када би слушао  онога  ко му прича лажи, никада га није прекидао и повриједио, да му каже  да не вјерује његовим лажима.  Слушао би га до краја, и казао : „ Вјеруј, да је тако!  Нека он вјерује у своје лажи. Када је у питању Никшић поставићу питање, као што је знао да постави и мод ђед Ристо. Нека истури  ногу испред мене, онај који данас, почев од предсједника државе, познаје боље Никшић, његову прошлост, историју, менталитет, дух, многа догађања, од спортских  веселих и оних трагичних? Данашњи Никшић и права Црна Гора, Танасија Вељовића, Бјелића, Шбајића, Вишњића, мога ђеда,  многих херцеговачких породица, које је краљ Никола насељавао у центру града, није више  њихова, симбол подјела и мржње, почев од заставе, јер боје црногорске ношње је тробојка.  Све те вриједности црногорског чојства, због побуда властољубља и похлепе, прекомпоновао је један Никшићанин у један  бућкуриш, манифестован подизањем тензија, подјела и мржње, а испољило се срамотом на Хаџи Исмаиловој џамији, коју смо ми Никшићани звали Хџи-Исмаљуша.

Сраман догађај у Никшићу, скрнављење џамије симболима и графитима који, не само да вријеђају осјећаје припаднике једне религје, него су показатељ индустрије зла, мржње и подјела.

Слушам на телевизији, једног мог колегу, пријатеља, провјереног депесовца, како за ову срамоту налази „кривца“ у онима који „улазе  и излазе“ у Црну Гору, а зна се на шта мисли! Таман, што би се рекло, ћотава посла, дошао, неко као Србин из Србије да шара симболе на зидовима џамија у Никшићу, Пљевљима и Подгорици!? Починиоци овог срамног дјела, нијесу „они који улазе и излазе“, они су ту, међу нама, „наши“ и ова срамота дешавће се и даље ако народ не спријечи  манипулаторе, ауторе овог бесчашћа. Показивати за кривца „оне који долазе и излазе“, свјесно је провидна небулоза, о „невиности“ починитеља. Тај који би се одлучио да симболоима скрнави било чију светињу; ако би то чинио као Србин, он није ни Србин ни човјек!

Тај који је шарао симболе увреде, зла и подјела, вјероватно не познаје јачину симбола, а добро су познати ономе ко га је послао да изврши тај нечасни чин, као дио програма освајања и опстајања на власти.

Која је јачина симбола? Један натпис, једна слика, један цртеж и карикатура, носе у себи читаву идеологију, чак и историју једног народа. Симболи имају различиту конотацију у зависности гдје се налазе, у простору и времену у ком се истичу. Манипулисање симболима може бити увредљиво, не само за појединце, већ за читаве националне групе или читаве народе. Знамо шта данас представља симбол кукастог крста, најкрволочнији симбол човјечанства, а мало људи зна да свастику(симбол) кукастог крста није измислио Хитлер. Сматра се, да су се најстарије свастике(симболи) појавили 10.000 година прије Христа, можда у будистичким земљама. У неолитској Евроазији, свастика (кукасти крст) је симбол среће и благостања, а у многим индијским храмовима  је симбол вјенчања, сунца, среће и мира. У будистичкој иконографији је као приказ вјечности. Налази  се и у многим културама и у античкој Грчкој. И Срби су имали свастику-симбол кукастог крста, пронађен код археолошког локалитета Лепенског Вира. Хитлер је вјеровао да су Аријевци Индије били први бјелци освајачи, а у многим културама је симбол свастике-кукастог крста  означавао  вјечност. Вјероватно, да  је у свом лудилу, Хитлер, заводећи један велики народ, вјеривао да то што чини, трајаће вјечно. А шта је данас  симбол кукастог крста? Свега најгорег; трансформисан у најзлосутнији симбол у историји човјечанства и модерног друштва.

Човјек који вријеђа другу религију, нацију, народ, истински није човјек, истјерао је човјека из себе. Тај није ни вјерник,  који не вјерује у свог и другог Бога. Такав се приближује симболу нечовјештва и страдања.  Познавајући традицију давношњих генерација Никшића, а и моје, и његов дух, наслиједила је и данашња  већинска генерација Нишићана, која је у Литији показала да сваки религијски  храм сматрају за поштовање као светињу. Овај брутални напад на џамију у Никшићу, није само напад на Бошњаке, он је напад прије свега на Србе и све разумне честите људе у Никшићу и Црној Гори.  Онај који мрзи другог, исписујући симболе који вријеђају, не може себе назвати  Србином, нити говорити у име Срба.

Џамија у Никшићу, за мене као православца, вјерника је, и моја свететиња, јер ме дјетињство, младост и живот везује за дружење и нераскидиво пријатељство са никшићким муслиманима. Груцка Махала у Никшићу била је полигон за нашу дјечију игру. Никшићки дух и његов садржај живота, чинило је и учешће муслимана, почев од чланова културно умјетничког друштва „Захумља“, занатлија, трговаца, глумаца и фудбалера.

Никшићку џамију изградаио је Хаџи Исмаил, коју су страро Никшићани звали Хаџи-Исмљушом, је симбол слоге Никшићана, зато је и моја светиња.  Као дијте, заволио сам фудбал и једно врије активно се бавио овом игром. Наш идол у Никшићу био је Џавид Тузовић, благородни омиљени горостас, центархалф ФК „Обилића“, послије рата један од оснивача  ФК „Сутјеске“ и њен центархалф.  На велику тугу Никшићана не задуго. Био и члан Фудбалског савеза Југославије. Када је 1946 године требао да присуствује сједници ФСЈ у Београду, а путовало се камионима са покриваном церадом. Код Ужица преврнио се камион, настрадао је Џавид. Туга Никшића, окупила је и старо и младо да одају испрате Џавида на вјечни починак. Са јауцима његове сестре Латифе, моје школске другарице, плакао је читав Никшић. Исламско гобље било је крај Бистрице. Међутим, омиљени Џавид, био је изложен у џамији, и сахрањен је у њеном кругу. Џавидов брат Шемсудини, омиљен као Дино, оженио је Српкињу из Шапца, љепотицу Бисерку, професорку на Педагошкој академији. Својом љепотом и понашањем била омиљена и узузетно поштована. Када се разбољела, оставила  је аманет,  да је сахране у Џавидов гроб. Аманет је испуњен, на миленијумски починак са Џавидом. Дино је у ковчегу ставио мали крст. Недавно им се придружио и омиљени Дино, мој нераздвојни друг. Дино је оставио траг; написао је неколике књиге књигу о историји  спорта  и  фудбала у Никшићу. Из гроба, покрај Хаџи Исмаилове џамије, три људске величине слаће поруку Никшићанима на љубав, мир, слогу имеђусобно уважавање.

Ова срамота мора да буде порука и поука Бошњацима, не само Никшића, да не дозволе да буду коришћени и укључени у нечасној манипулацији продубљивање подјела и мржње црногорског друштва.

Нека  корачају са онима који им нуде мир и слогу, дух онога Никшића са каквим сам се  поносио. Био сам поносан на реаговање Никшићана, када су нељуди 1993 године подметнили мине у џамији. Овог пута, импонује узбуђење комшије, приказано на телевизији, никшићких муслиомана у Груцкој Махали, Слоба Вујовића и да чују његове ријечи, да се зна ко ово чини! Бошњаци у Никшићу морају да надвисе ову провокацију и заједно са својим комшијама живе у миру, слози и поштовању. То се може остварити ако се укључе у борбу против корупције и мита. Никшићани морају послушати савјет Никшићанина Здравка Кривокапића, да изиграју мито; да узму новоц, дрва и све што им се нуди, а да гласају против оних који шарају симболе увреда на зидовима џамија.

Симбол који је исписан на џамији има другу конотацију, наравно на другом мјести и времену и намјером. Симбол са четири ћирилична слова  на крсту, су заправо четирин огњила преузета и византијске хералдике. У  VI  вијеку крст са 4 огњила налазимо на византијском новцу. Предуга је историја настанка и употребе овог симбола, а 4 огњила трансформисана у 4 ћирилична слова „С“  код Срба је симбол слоге. Данас, овај симбол има другу конотацију у Загребу, него на Јадранској обали. Када би га неко исписао на загребачкој катедрали, имао би исту конотацију као на џамији у Никшићу. Међутим, у Далмацији се десело, да га неки угоститељи стављају испред својих ресторана, а има значење прилагођено простору и времену и значи: Само Србин Спашава Сезону. Имаће такође позитивну конотацију ако се у сезони нађе испред реномираног ресторана „Јадран код Крста“ у Будви, и у Рафаиловићима испред надалеко познатог ресторана  породице Рафаиловић „Три рибара“.

Овај текст, почео сам са црногорском ношњом, а завршавам га са симболом Никшићана исламске вјероисповјести.  Запамтио сам угледне старо Никшићане са црвеним фесом; Османагиће, Лачевиће. Ђурђевиће , Мехмедовиће. Никоме то није сметало.Једино што у том времену је „недостајло“,  је СКЈ и ДПС .

Сва ова прича је прича, против подјела и мржње и окретању ка правим вриједностима, а међу њима црногорском бисеру, чојству.

Прочитајте ЈОШ:

Да ли би и мој прађед одустао?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: