Дисове ципеле

Пише: Јован Крушчић

У Дисовим стиховима сваки читалац може пронаћи дио себе. Дисов живот је нешто трагично од рођења, па до смрти. У вријеме ратова када се клицало ослобођењу и када је патриотизам једна од основних тема скоро свих пјесника, Дис пише једну нову поезију. Врло млад је дошао у Београд. Са двадесет и четири године, свједочи Матош „као мјесечар луташе београдским улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“. Оригиналност коју је посједовао нису сви видјели на исти начин. Много тога су замијерали Дисовој личности и поезији. Пандуровић га описује као некога ко је тежио слободном животу а не каријери, слабог физичког изгледа, блијед, пио би јачу црну кафу и пушио цигаре специјалитет. У очима Николе Милошевића био је „расејан у поезији као што је био у животу“. До тада Дучић и Ракић у критичарском кругу били су недодирљиви, па објављивањем Утопљених душа (које је Дис сам финансирао) 1911. године појавила се једна нова поезија, један узор будућим генерацијама. Година 1911. важна је за Диса, јер ће те године упознати Христину Павловић, са којом ће се вјенчати на необичан начин. Вјенчање је требало да се одржи у цркви Светог Марка, у шест ујутро. Пошто су заборавили прстење кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота је није прихватио да се одржи вјенчање, па су морали сачекати испред. Тада је наишла једна жена коју је млада замолила да јој накратко посуди прстен и вјенчање се одржало. Младожења је имао тридесет и једну годину а млада девентаест.

Бројне су анегдоте о Дису. Једна од анегдота која на веома сликовит начин дочарава живот и поезију овог пјесника везана је његов сусрет са Драгишом Васићем. Васић га је, наиме, срео како тумара близу куће намесника Ристића, окреће се око себе и тражи нешто. Васић му приђе и упита га шта ради у то доба. Дис „кратковид, он се загледа у мене, познао ме и обрадовао се. Онда се насмејао и рекао ми да се баш данас преселио из стана и узео други, ’овде негде’, али где – не може да се сети.“

У то вријеме утицај критике био је веома снажан, а Скерлић и Поповић представљали су два најутицајнија критичара. Када је Дис био у питању, нису се двоумили. Обојица виде трагичног пјесника недостојног и недораслог да буде у кругу уважених српских пјесника. Дис је наспрам себе имао академске професоре из Кнез Михаилове, а он је припадао боемском кругу из Скадарлије у друштву Пандуровића и Матоша. Скрелић је представио Диса као неког ко би желио само да пије, његову поезију назвао декадентном. Наглашава да је декаденство лоше али „Петковић је успео да га дотера до крајњих граница апсурда“, како је то записао Скерлић. Многи су тада, доста стидљиво, стали на страну Диса, али било је оних који су у тој подршци били потпуно отворени (Винавер, Светислав Стефановић). После Скерлићевог суда, за Диса више ништа није било лако.