Робље

Пише: Булатовић И. Богић

Како збацити палога?! Како побиједити нокаутиранога?! Како упокојити вампира?! Ова питања звуче парадоксално, као да са собом носе и одговоре! Нажалост, није тако!

Првих дана, и моја маленкост је поздрављала своје пријатеље разних вјера и нација: Срећна нам Слобода! Али као онај који нам је први честитао Слободу, погријешио сам и ја. Најближи истини би био поздрав у тој ноћи: Срећан нам први корачић на предстојећем дугом путу до Слободе! Све чему смо свједочили од те ноћи до данас, само ме је више учвршћивало у том, рекло би се дефетистичком осјећању, али нажалост врло реалном: само корачић на дугом путу до Слободе! За сваки потез поражених, од тада до данас, говорили смо: посљедњи трзаји! Ево и јуче смо свједочили „посљедњим трзајима“ који нас враћају уназад толико, да је потребан цијели један мандат да би дошли тек до нуле, а не до односа са Србијом који би требало да буду достојни оних односа, макар, које смо баштинили кроз историју. А шта са њиним унапређивањем? А шта са потезима који су трајно оштетили и укус и мирис, и ментално здравље и нас и наше дјеце? Шта са насилном језичком реформом која се није завршила само преименовањем језика, већ урушавањем нормираног књижевног језика, тако да тим језиком не говори нити један професор језика, како год да се национално или вјерски пише, али је дужан да га предаје у школи и да штети и укусу и слуху наше дјеце. Они који су ту језичку деструкцију извршили, по службеној дужности и зарад материјалних бенефиција, једини су гласноговорници такве норме и стандарда.

Шта рећи о односу политичара (који нијесу Срби) према српском питању у Црној Гори?! Апартхејд и сегрегација се настављају! Једна мањина се поносно клања својој застави, чак и пријети сународницима позивајући се на закон, а други је морају склањати и правдати се, и бити стручњаци за хералдику, и опет џаба! Неким предложеним министрима, чујемо и од невладинога сектора и од „неовисних“ аналитичара, и од досадашњих неправедника, највећи је гријех што су до сада били Срби! Па ваљда је до покушаја смјене власти дошло, између осталог, баш због нецивилизованога односа према једној вјерској и националној заједници! Због сагрешења о основне принципе демократије. На помен Срба и српскога питања у ЦГ, одмах се одговара причом о грађанском и мултинационалном концепту. Тај концепт подразумијева све, само не Србе! Пожељно је причати о свима, само не о њима. Сви могу имати нацију и бити грађани, али то не смију Срби. Када су Срби у питању, онда национално обавезно искључује грађанско! Изгледа, само Срби на Балкану не знају шта је град, иако баш Срби у свом посједу имају један велеград у који радо навраћају, како грађани из наше паланке, тако и грађани далеких мегалополиса. Тако развијену грађанску свијест ти Срби имају да су је развили до пароксизма, до пуцања, до апсурда, до аутошовинизма, самопорицања и потчињености. (Хвала Вам, племенити Професоре Ломпар, што тако прецизно и оздрављујуће сте дијагностификовали наш меланом!) Ето како су опасни ти Срби, али највише по себе саме.

И робови у Риму су имали некаква права, али су ипак били робови! Поред тога што су се бавили мануелним пословима, и робови у Риму су могли бити рачуновође, љекари и чак учитељи. Но, робови у ЦГ често не могу бити ни то! Роб у Риму готово да није био правни субјекат. Могли су бити тјелесно и сексуално злостављани. У ЦГ такав вид злостављања је тешко доказив, али ментално и духовно експлоатисање, и злостављање, и понижавање не треба доказивати. Свједочење роба у Риму било је валидно само уколико је дато под присилом и мучењем – ништа ново. И римски робови су се осјетили веома важним друштвеним чиниоцем када су се изборили за право да могу да се жале пред државом за злочине које су им починили господари. Е, то је већ тачка у којој смо се можда данас сусрели са искуством робова античкога Рима. То је то наше демократско достигнуће у ЦГ. И они који желе да нас заступају и они који желе да улазе са нама у неку хуману сарадњу, морају да буду свјесни овога!

Живимо у симулакруму од државе и демократије. Ова тврђава је створена и изидана од преваре, лажи и прекрајања, од историјских чињеница до научних факата. Њени зидари, и након пада са скеле, итекако имају и новца и елана да наставе своје непочинство које, изгледа, краја нема! У том симулакруму све је сурогат: социјалисти (сдп) су фашисти, либерали (либерална партија) голи шовинисти, а демократе (д(р)пс) су као у Америци, искључиво организатори изборних крађа.Па чак и мањине очекују да имају моћ већине! Ниједно име није ни близу свога знамена! Чак и људи овдје имају мало везе са својим именом и презименом! Ријетко којем Милошу стало је до Косова! Многи Сава држи да је Мизара најзначајнији Савовић! Безброј је Немања који носе име свога „поробљивача“! Стојан многи не мари за Бљесак и Олују. Многа Милица не зна да сада већ треба да буде Евгенија. Безбројни Новак отупио је Маркову сабљу и поломио. Марко многи све је урадио да нас осиромаши, обљуби и ороби. Много је Божидара, Богдана, Божана и Божена који ратују са Богом! Лазар многи и Лазаревић, заборавио је да крштен је на Косову! Само Грбљани остали су Хребељановићи!

Наши Циљ, наши Свети Циљ је легитиман, али је далеко. Ми се познајемо и неморамо се прозивати на улаицама јер наш Циљ жари у нашим очима и препознајемо Га. Нити се ратови завршавају једном мировном конференцијом и уговором, нити се слобода осваја једном побједом на изборима. Поготово не ако су и они покрадени. Ако су они, а јесу, најпокраденији избори до данас. Опет смо морали, морали будући да смо робови, да признамо тек Пирову побједу чији резултат 41 – 40 никако не одговара реалном односу снага. Ваљда ћемо се сложити да је 80% грађана гласало против одлазеће коалиције. Гласало за Слободу! Дакле, ми морамо као народ да будемо свјесни да смо као народ легитимисали јошједну изборну крађу. И није гријех, иако је политички неморално. Морало се! Морало се, што не рећи и због ино – партнера са којима морамо да разговарамо. Али да знамо да су баш они, тај страни фактор, подршка свим крађама и прекрађама звона и изборних воља по свијету, па и на овом каменчићу земљинога шара. И није неискреност ићи тихо путем, погнуте главе, а не ко да Циљ наш носимо на врпци везан као балон да сви виде. А одлетјеће са првим јачим вјетром, или ће се издувати у судару са првом чавком. Не што нисмо храбри, но што смо, још увијек, нажалост, робови.

Није Мило поражен и није Мило развлашћен. Мило се само мало умилио и примирио, е да би се ми мало компромитовали и да бига се народ који брзо заборавља, „мувље памети“, што рекао Свети Старац, да би га се пожелио. Зна Мило да овај народ може, може он то, да након четрдесет година опет подигне споменик „највећем сину наших народа и народности“, највећем сину нашег мултинутртибулита, нашем витаминцу, у граду који је негда носио његово име, а чијем бомбардовању је штедро кумовао. Може то код нас, зна то Мило. Зато нас и пушта да се издувамо и међу се покољемо, а на његову маленкост, као на наш политички циљ полако заборављамо. Ево три мјесеца не чух да ће институција предсједника државе бити доведена у питање јер је њен трон неправо узет и на њеној столици сједи искомпромитовани човјек који је персонификација свега против чега смо устали. Посланици, иако ишчекују Владу, као да су на годишњем одмору!Дословно годишњем! Гдје су им трибине, предавања, гдје им је сарадња са пуком, са робљем, да га охрабри, да га утјеши, окуражи. Гдје је тај однос са базом.Наравно, уз поштовање Мугијевих мјера и корупционашких стубића и маски! Ако нисам у праву, након што су три мјесеца најфреквентније ријечи биле: Корона, Мандатар и Влада, онда ће, за надати се, од изгласавања Владе, па до обарања Мила, најфреквентнија ријеч у јавном дискурсу опет бити: Мило. Никада у свијету није владало јавно мњење, већ они који јавно мњење креирају. Е, баш ти креатори из сијенке заслужни су што су блицеви и рефлектори са јединог и највећег проблема скренути у другу страну, са поруком: „Ипак је само он једино реално рјешење“!

Сажвакасмо ланце, катанце прогутасмо, вериге спустисмо до дна трбуха, мрак тамнице прогутасмо ко да је од кукуте јуха, решетке ко штапиће изгрицкасмо, чему онда и кључић? Чему затворска одијела.Ропство је ствар нутрине и душе, али и неке грађанске моћи. И робови у Риму имали су нека права! Наше демократско достигнуће је да ћемо моћи да тужимо пред државом господаре који су нам чинили зло. Моћи ћемо да их тужимо. На пресуде ћемо морати да сачекамо! Далеко је Сунце! Извјестан је, за сада, само одбљесак са Мјесеца! Дако падне! Да освјежи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: