Српски јунак, новинар Велимир Ераковић Ерке: Слава борцу за вјеру и слободу
Велимир Ераковић
У прашуми званој “ Милогора “
Ђе’ царују крвожедне звјерке
Твоје перо бјеше плам слободе
А ти витез без узмака Ерке
Нијесам те познаво лично
И због тога, жао ми је пуно
Зор јуначе, што никад нијеси
Ради пара на поштење пљуно
Част је мени припала велика
Што ти могу ко’ епски поета
Посветити витеже небески
Ове строфе, пуне пијетета
Често су те знавали хапсити
Тукли су те режимски Кербери
Али ти си, стајо ко’ стијена
На бранику слободи и вјери
У кућу ти упадали често
Водили те на суд без кривице
Јер истину знавао си сваком
Без пардона , скресати у лице
Дух слободе, отпора и борбе
Из твог сваког, извиро је чланка
У груди је твоје Велимире
Тукло срце Вукотића Јанка
Без страха си у новине писо
Све што мислиш о Душку и Милу
Па си моро’ ко’ Павловић Пеко
Уточиште тражит у егзилу
Морао си отићи из земље
Ко’ Пилетић што је некад Јоле
Ал’ патњом си још за свог живота
Себи сплео вјечне ореоле
Тамо горе , ђе се вјечно живи
Ђе’ почасти небеске се дјеле
Ти сад сједиш брате Велимире
Уз кољено Нелсона Менделе
Јер ко’ и он ти посвети живот
Борби за част, правду и истину
Такви људи живе и када им
Смрт претвори тјело у прашину
С’тога нек ти задња почат буду
Ове пјесме сваки стих и рима
Ти нијеси мртав Велимире
И гроб твој ће’ да се бори с’ њима
Славко Перошевић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Mnogi koji mu pisu hvalospjeve, koji ga sada slave, na internetu i u drugim javnim medijima, a nijesu ga mozda ni vidjeli dok je bio medju nama, mrtvima, ili su ga pak smatrali budalom, jer je bio u stanju da nekad i bez potrebe izazove incident, a nekad je stvarno znao i da pretjera, ali sve zbog vjere u svoju ispravnu borbu. Za razliku od takvih, njemu neslicnih, Erke je bio sasvim drugaciji tip covjeka. Bio je pravdoljubiv, castan, posten, bio je borac do poslednjeg daha. Vjerovao je u ideale, i zivio ih je. Nije trazio nikakvu korist za svoju borbu, nikakve stranacke privilegije za razliku od mnogih.Bio je rodjen samo u pogresno vrijeme, kada se nakotilo previse laznog i iskvarenog nakota, a zbog svoje iskrenosti i naivnosti nije mogao da povjeruje da su ljudi takvi. Bio je hrabar i iskren covjek na ciju rijec si se mogao osloniti i koji je uvijek spreman biti tu za odbranu svoga naroda. Zbog te borbe je znao da zapostavi i svoju porodicu. Zato sto si bio cestit Erke, nijesi mogao da shvatis da se mnogi bore lazno, da i vukovi koji su zapravo lisice, znaju da obuku kozu vuka. A ti si bio vuk u svakom pogledu. Iskreno se nadam da ce se bar naci neko castan i okrenuti na tvoju porodicu, jer zasluzio si mnogo vise. Ovdje sam se nekada sporio s tobom u komentarima, jer ni danas ne vjerujem u casne namjere mnogih. Ti si vjerovao i zahvaljujuci tome si tu gdje jesi. Ali nijesi ti mrtav, vec mnogi koji zive zivot u lazi ili ih laz predvodi. Ti si ziv i bices ziv jer si zivio po casnom viteskom srpskom kodeksu. Neka ti je laka srpska zemlja, srpski viteze, a Gospod ce naci nacin da te uvede u carstvo svoje.
Последњи поздрав Српском војводи Ераковићу!!Кад нико није смиода каже истину ти си је
рекао.Кад нико није смио да се супростави ти јеси.Оставићеш многе постиђене због тога.
Био си Србин какав треба бити.Фалиће нам твоји надахнути текстови скоро есеји.Громови удрају врхове брате мој.Велики Српски пјесник Радован Требјешки написа стихове Вуку Лопушини који данас теби дивно пристоје ,,би суђено људски громе,измећари да те сломе,
на великом дјелу твоме…,, .Почивај мирно војводо и нека ти је лака Српска земља за коју ниживот ниси жалио.
Kako je umro? Ne piše nigde ništa…
Tragično je nastradao. Oduzeo sebi život. 🙁
Није то никако требао чинити ма какве муке мучио у свом животу, ма шта га оптерећивало и ма какав терет носио на души а за који је само он знао. Он и нико више.
Душевни болови су далеко јачи од физичких, остаје само Молитва за његову душу.
Лака му црна земља била, Бог душу да му прости.
Самоубиство је гријех. Испричаћу једну причу за вријеме рата. Било је то 27. августа 1992. године, дан је био четвртак. Изненада су напали Муслимани. Један војник а који се презивао Ћуљак је остао у окружењу, пуцао је док му није нестало муниције. Кад му је нестало муниције активирао је бомбу и одузео себи живот а како неби пао у заробљеништво. Детонација активиране бомбе се још чула када су стигла појачања са наше стране и када су муслимани рашћерани. Чуљак мртав није пао у њихово заробљеништво.
Поента ове приче је да му локални свештеник није дошао на сахрану због почињеног самоубиства.
Но, што рече Господ: оно што је људима немогуће Богу је могуће. Зато мислим да Ераковићева племенита душа чека Васкрсење и Царство Небеско.
Erakovicu, Brate Moj….
Po Vjeri i Borbi za Pravdu i Istinu….
Bog Te je Vec Blagoslovio….
I Darivao….
Ljubabllju Naroda Tvojeg….
I Vjecnim Sjecanjem….
Na Tvoj Viteskii, Epski Lik….
Narode Srpski…. PAMTIMO….
VELIMIROV PODVIG….
I NASEG LEGENDARNOG SINA….
Hvala Perosevicu….
Za Tvoje epsko nadahnuce….