Могуће је да ћемо ценити једни друге још више

Познати шведски писац и аутор драма, један од најистакнутијих глумаца Шведске Јонас Карлсон, аутор је романа „Рачун” и „Циркус”, код нас у преводу Николе Перишића, а у издању „Лагуне”. Јунак „Рачуна” живи обичан живот, ради у видео-клубу, али једнога дана добија тајанствени рачун за срећу, по којем некој мистериозној организацији треба да плати 5,7 милиона круна. То би била цена његовог успеха у животу. Због тога овај збуњени јунак за нас поприма кафкијанску ауру…

У другом поменутом Карлсоновом роману, два пријатеља одлазе у циркус, при чему један од њих мистериозно нестаје после добровољног учешћа у тачки циркуске представе. Други почиње опсесивно да га тражи и при том проналази необичне подударности, које га, пак, враћају самом себи, свом идентитету… Јонас Карлсон глумио је у позоришту, али и у неколико филмова и ТВ серија. Године 2005. дебитовао је и као драмски писац, добивши добре оцене критике и публике.

Ваш роман „Рачун” може да буде врло интригантан у овим околностима пандемије вируса корона због тога што као да изгледа да људска врста треба да плати за оно што је раније схватала олако. Како у тој новој ситуацији видите причу „Рачуна”?

Добро је то питање, и ја сам такође о томе размишљао. Постоји нешто у стању духа јавности, ових дана, што ме подсећа на осећање несигурности које сам покушао да створим у „Рачуну”. Одједном су успостављена нова правила. Многа од њих супротстављена су ономе што смо знали раније: „Не треба да користите превоз, деца треба да остану у кућама, пожељно је уз ајпед, шта год да радите, не посећујте баке и деке, због њихове сигурности.” И наравно, ту је чињеница да сте срећни само зато што сте здрави, и на неки начин, мислим да да је о томе реч у „Рачуну”.

Главни јунак овог вашег романа сматра да је рачун за срећу, који је добио, ипак превелики… Шта вас је подстакло на то да напишете ову симболичну приповест, која много говори о томе како савремени човек живи и схвата ствари?

Једног дана, када сам дошао у свој мали писаћи простор, имао сам то необично осећање. Био сам добро расположен, опуштен, смирен, још и срећан. Имао сам утисак да сам досегао место у свом животу које ме заиста испуњава задовољством. Али, моја прва реакција није била: „Ох, шта да учиним са овим прекрасним даном?, већ пре оваква: „Ох, ох, да ли ми је стварно допуштено да се овако осећам? И то за џабе?”. Тако да сам почео да пишем ову чудну причу о момку који је добио ту огромну фактуру. Због тога што ми се, у том моменту, учинило потпуно природним да сам могао да примим један такав рачун.

Шта је срећа, према вашем мишљењу? Шта данас значи бити срећан и која је цена тога?

Искрено, не знам. Мислим да је то велика тајна овог романа. Не можете стварно рећи шта је то, можете ли? Неким данима све вам иде од руке, добили сте посао који сте желели, људи су према вама љубазни, смеју се вашим шалама, време је лепо, све је савршено, али ви свеједно нисте добро расположени. Неким другим данима ништа се посебно не дешава, али ипак, врло сте срећни.

Да ли су Швеђани срећнији од Срба, или Индијаца, на пример?

Према економским и социјалним стандардима, мислим да је многим људима у Шведској боље него некима, рецимо, у Индији. Али, све док имате основне услове за живот, сматрам да то није важно.

У оба ваша романа „Рачуну” и „Циркусу”, који су преведени на српски језик, постоји укус тајне; њихови јунаци добијају наговештаје из непознатих извора и треба да разреше загонетку, неку тајну која је само њима знана. Како ви поимате уметност писања? Да ли је потребно да обухвата неку врсту мистерије у вези са људским постојањем у свету?

Започињем неколико приповести у исто време, и онда их на неки начин, пишем паралелно. Неке од њих одбацујем, а од појединих настају зачеци књига. У почетку не знам како ће се прича завршити. Немам никакву мапу коју следим, чак ни заплет од којег бих кренуо, али сам приметио да се држим садржаја који укључују неку врсту мистерије. Нечега због чега се питам: „Шта се то овде збива?”, што ни сам не могу да докучим.

У „Циркусу” уочљив је и класичан књижевни мотив сродних, близаначких душа, двојника. Шта за вашу прозу значи ова тема, да ли вам је важна због разумевања сложености људске психе?

Познати шведски песник Гунар Икелоф рекао је нешто слично овоме: „Сви људи су у свим људима.” То и није добар превод, заправо је лош, али мислим да постоји већа разлика између „ја” и „себе”, него између „ја” и неког другог. И то је нечији цитат, Сенекин можда?

Постоји ли неко сагласје ове теме двојности личности са вашим глумачким и позивом драмског писца, због тога што је реч у драми увек дијалошка?

Тачно. Није ли то премиса глуме: „Можеш бити било ко.” Свако може бити део тебе?

Роман „Циркус” сав је уроњен у музику. Да ли је музика за вас више од уметности, вид комуникације?

Музика ми пуно значи и одувек сам слушао много различитих врста ове уметности. Чак сам мало и свирао. У време када сам био млађи, музика је била важан вид показивања идентитета и припадности. То је значило и врло строгу организованост у оквиру одређене групе. Слушати „погрешну” врсту песме произвело би катастрофалне друштвене последице. За садашње младе људе то је можда нешто другачије, али док сам ја одрастао, музикалност је била врло важан начин испољавања сопствене личности.

Ваши јунаци често су усамљеници. Да ли ћемо после новог вируса корона бити још више усамљени?

Надам се да нећемо. Можда ће бити баш супротно. Могуће је да ћемо више ценити једни друге.

Слушамо о томе како је Шведска изузетак, како има другачији приступ ковиду 19, без стриктног карантина. Како видите ове мере у односу на остатак света?

Мислим да је циљ истоветан. И ми имамо многа ограничења, обавезни смо да држимо физичку дистанцу, а старији треба да избегавају изласке, како би уклонили ризик од заразе. Дужни смо да радимо од куће, или да будемо на плаћеном боловању ако имамо прве од симптома болести. Мислим да је процењено да је ово најбољи начин за врсту културе коју имамо овде у Шведској, да су то мере којих се можемо држати дуго.

Да ли ће свет, какав смо до сада знали, бити неизбежно промењен после пандемије вируса корона?

Не знам. Могуће је да хоће, будући да је ово највећа ствар која се за мог живота догодила свету. Сада је за све нас највећи изазов сигурност у то да надолазеће промене буду набоље.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

Мири Бањац „Павле Јовановић”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: