Пише: Дарко Прелевић
Кад смо се претпрошле зиме случајно срели у Мажестику, није ме препознао. Поменуо сам му заједничко љетовање, журке у његовој породичној кући y Херцеговачкој, кафану Сутјеску… Није се сјетио, извинио се, уљудно смо се поздравил и свако је пошао за свој сто.
Послије пола сата је пришао, каже, пуна му је глава, сваку своју представу зна напамет. Прилазе му разни са ко зна каквим причама. Ипак, не би му неко тек тако измишљао заједиичко љетовање! То га је заинтригирало, а и мој глас му је остао негдје y регистру, познат. Лик, наравно, нијe могао да повеже га од прије више од тридесет година. Невоља му је, колико је сиједих, бора, па подваљак, проријеђена коса, тридесетак килограма више. Не би ме ни мајка препознала, да ме није гледала све то вријеме.
То љето 1983, пред одлазак у војску, екипа од нас осморо деветоро је у Купарима камповала. Јагош је, иако годину млађи био дио дружине. Њега је чекало полагање пријемног испита на студијама позоришне режије у Београду.
Подсјетио сам га да се други дан од доласка у камп, он појавио пред нашим шатором у друштву са пјегавом Сунчнцом.
Зачуђено је констатовао дa не може тога да се сјети. “Ајде љетовање, друштво, али како то да је таква љепотица избрисана из сјећања”.
Овај пут смо размијенили бројеве телефона. Послије неколико дана је зазвонио телефон, већ сам био у Подгорици. Јагош је, каже, све му се “отворило”, сјетио се, углавном, свега.
Кад сам након пар мјесеци опет дошао у Београд u остао десетак дана, било је довољно времена да се видимо неколико пута, чак и са нашим заједничким пријатељима.
Сам је допричао причу из Купара. Последњих дана уопште није био са нама у кампу, јер је случајно у Дубровнику срео двије дјевојке, које су годину раније уписале позоришну режију у Београду.
Од тог момента престаје љетовање за њега. Схвативши као саму Божју милост сусрет са особама које су већ прошле оно што jе њега чекало, провео је са њима сљедећих неколико дана, упијајући сваки испричани детаљ са пријемнг испита.
Заборавио сам о коме се ради, али сам разумио да су данас важне личности за позоришни живот Србије. Да би се још боље припремио, Јагош је продужио боравак, да би обишао све цркве и катедрале у Дубровнику и околини. Ваљда је Марин Држић имао везе са његовим пријемним.
Изазов да режира Шекспира га је запао још као студента. Сјећам се великог плаката на зиду позоришта Бошко Буха, на којем је писало огромним словима: режија Јагош Марковић, а испод, ситнијим – “Сан љетње ноћи, Вилијем Шекспир. Тако је и на омоту ЛП-ија који сам као гимназијалац “морао” да слушам код мог, Моцартом надахнутог, пријатеља, великим словима писало: диригент – Херберт фоп Карајан, a много мањим – Моцарт.
Током студија је, каже, успијевао, чешће него данас, да дође до Подгорице. На жељезничкој станици га је обавезно сачекивао отац Момо, чувени подгорички адвокат. Сад га углавном посао доводи овамо. Никад не долази сам, увијек је у друштву својих најближих пријатеља.
Посљедни пут је то био Молијер. Јагош и Жан Батист Поклен су том приликом, очекивано, одушевили подгоричку публику.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ništa rode,ja sam mu bio u stan u Beograd,kad je živio sa onom glumicom,zvali se ono Maja,za ime božije…ona što je bila dvadeswtak god mladja od njega..Vozio ga dva dana za sv.Nikolu po nakom kijametu,treba je nešto da prati ocu dolje u Podgoricu..Sjećam se da usta nije zatvara,priča je 300 na sat…ja ga nijesam moga više slušat,no sam samo klima glavom,isto kad konju nabiješ zobnicu..bijaše mali,ne znam jeli sad porasta malo.I nije mu ova farba na glavu bila.A što ćeš,umjetnici jado moj..što su više rasijani(avetinje),to je njina umjestnost veća.