Санкције

Санкције су савремена верзија концентрационих логора при чему су државне границе бодљикава жица, стражари су државе које их спроводе, а дежурни Хитлер је онај ко их је наредио. У том смислу бивши амерички дипломата и политички аналитичар у Сенату САД, замјеник директора „Америчког института“ у Украјини, Џемс Џорџ Џатрас критикује америчку спољну политику и каже на округлом столу „Америка и свијет: Глобални интернационализам суперсиле на заласку” (Београд, 9. мај 2014.): „Хитлер је најбоља ствар која се икада десила Холивуду и америчкој спољној политици”.

Американци су мало модернизовали и унаприједили Хитлерове концлогоре тако што цијелу земљу претварају у концлогор, а цијели народ у логораше. Нема више гасних комора, али се народ убија сиромаштвом, болестима, недостатком љекова, хране…

Ако ни то не помогне да неологораши схвате да САД сматрају цијели свијет својим националним интересом, онда се слиједи чувена теорија Господара Вучића о „промјени свијести” народа да би слушао окупатора. Јер није довољно само пристати на услове економског и политичког ропства које САД намећу цијелом свијету, већ се мора прихватити и идеологија САД. Џатрас је изнио занимљиву тезу да САД не врше шерифизацију свијета само из свог економског интереса, већ да многи амерички политичари и не знају шта је амерички национални интерес, већ да стављају „идеолошке аксиоматске постулате” изнад интереса америчког народа.

Дакле, није постојала само комунистичка идеологија у Русији већ постоји и америчка неолибералистичка идеологија у САД која је садржана у „идеолошким аксиоматским постулатима” да једино САД посједују право на истину и да је цијели свијет њихов национални интерес. Ко се с тим не слаже, лош је момак. За лошег момка предвиђене су разне васпитне мјере: санкције, меки пуч, обојена револуција, бомбардовање, а политичари који се боре за интересе свога народа проглашавају се диктаторима, новим Хитлерима. Ипак, гдје је крај том империјализму или неохитлеризму оличеном у америчкој верзији Хитлеровог „похода на исток”? Џатрас тврди: „Америка не прихвата ничије не, јер јој нико ни не каже не! Зато реците: не!”

У овим ријечима налази се клица нашег данашњег понижавања. Не само да су нам срушили економске потенцијале, опљачкали нам земљу, већ нас свакодневно понижавају преко наших марионета које не смију да кажу „не”. Подразумијева се да се не треба свађати, да треба ићи и на компромисе, али све док то не штети националним интересима.

Србија је то ехватила и није се прикључила санкцијама, додуше, тек пошто јој је запријећено економском катастрофом, губитком царинских повластица у извозу на руско тржиште, искључивањем из гасовода „Јужни ток”, морањем да одмах врати велике дугове за гас, итд. Ништа штетно се није десило по Србију у односима са ЕУ и САД? Ту је припомогло и то што су Брисел и Вашингтон свјесни расположења српског народа према руском народу, па нијесу хтјели да народ изађе на улице и збаци проамеричку власт, ако би имала образа да тако нешто учини братском руском народу.

Увођењем санкција Русији Црна Гора ништа неће добити од бриселократије, а изгубиће у туристичкој и економској сарадњи са Русијом. Биће мање руских туриста, а 90 одсто црногорског вина се извози у Русију. Образ Црне Горе је упрљан овом историјском бруком, а зарад Господаревог опстанка на власти. Али, афористичар Зоран Т. Поповић тврди да милогорске санкције против Русије већ дјелују: „Када је чуо да су и Црногорци ударили санкције Русији, Путину је позлило. Умало да умре од смијеха!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: