• Насловна
• Поглед

Срећна нам Нова 1989. година

6 година ‎ ИН4С

Ова постновогодиња реалност која се, као буђење из опијајуће фатаморгане, понавља из једне у другу, након тридесет година ДПС власти довела нас је до тога да смо, по стандарду, коначно стигли 1989. годину. То, додуше умотано у кучине, посредно признаје и МОНСТАТ чија је статистика ефикаснија од Мерлиновог чаробног штапића.

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Кад се погасе новогодишња свјетла, било она бљештава, рефлекторска, било онај сјај ватре на којој су разгоријевали бадњаци, и кад зацари мрак, дође вријеме подвлачења црте и свођења рачуна. Она прва „нова“ већ је, подразумијева се, проглашена успјешнијом него икад, ова Српска тешко да ће у званичне тефтере, а све скупа збројиће у МОНСТАТ – у и још једном нас обрадовати новим кораком од седам миља у евроатланским интеграцјама и растом БДП каквим се не могу подичити ни неке земље које су већ у ЕУ.

А онда почну да стижу јануарски рачуни и… „оде санак пусти“. Биланс новчаника, стање фрижидера, неплаћене рате кредита још једном ће нас, поред свих диоба, партијских, националних, клупских… ујединити у сазнању да смо надрљали као жути мрави. И још једном ћемо, сви скупа, лише пет, шест одсто оних који су се „снашли“, констатовати како се од овог добра којим нас усрећују ево три деценије – једва дише.

Ова синтагма нема никакве везе са квалитетом ваздуха који дишемо од Пљеваља до Подгорице, који је такав да оне „сузавац сеансе“ у режији овдашње полиције дођу као, нека ми буде опроштено, обичан прдеж.

Али, осјећај горчине, понижености и преварености брзо ће проћи јер ускоро слиједи рафална паљба старих обећања у новом паковању. Завршетак ауто – пута, колектори, заобилазнице, брзе цесте, сјевер богатији од југа, реконструисана пруга, возови који не касне, мање чекање на прегледе, нова запошљавања, веће плате и пензије… неиздрживо бљештавило будућности која само што није. Само да се стрпимо до 2040 и неке и ето нам коначно стандарда који неће имати ни Швајцарска.

А у „бекстејџу“, на којем се одвија овај деценијски водвиљ, ужурбано се пакују кофери и купују карте у једном правцу. Празне се и рапидно старе читави крајеви и општине, само се бирачки списак јуначки држи и свакодневно дебља.

Ова постновогодиња реалност која се, као буђење из опијајуће фатаморгане, понавља из једне у другу, након тридесет година ДПС власти довела нас је до тога да смо, по стандарду, коначно стигли 1989. годину. То, додуше умотано у кучине, посредно признаје и МОНСТАТ чија је статистика ефикаснија од Мерлиновог чаробног штапића.

Све ове године „које су појели скакавци“, сва наша голотиња, покошавају се замаскирати новим одорама које вуку на зелено, покличима „да је вјечна“, повременим спортским тријумфима, химном и заставом по Ранковој хералдици (пред оном са три боје, прађедовском, Мило је прије неки дан јуначки устукнуо чак тамо у Мајамију)… димном завјесом од које се кашље грубље од ваздуха презасићеног ПМ 10 честицама.

Али, и највеће цјепидлаке и професионални критичари, овдашњој власти морају одати признање за нешто што ни једној прије ње није пошло за руком. Наиме, само је она успјела да нас посвађа са једине двије државе са којима никад нијесмо били у свађи – Русијом и Србијом! Стављен је вео заборава на дугогодишњу новчану и оружану помоћ Русије Двору и народу Црне Горе без које не би било ни Двора ни државе. На дипломатску и војну заштиту без које би опстанак Црне Горе био у сфери фантастике.

И Србији је „заборављено“ много тога. Од скоро пола вијека Фонда за неразвијена подручја из којег је Црна Гора црпјела свој послијератни развој а који је највећим дијелом пунила Србија. На обнову земљотресом разореног приморја и његовог залеђа. На сва она школовања, лијечења, запослења… на све оно што нас је чинило ониме што и јесмо – браћом.

Русима смо увели санкције (!?), Србији аминовали сецесију Космета, прогласили их главном и једином опасношћу за „демократски просперитет и евроатлански пут којим под заставом НАТО корачамо“! Нема недаће било које врсте која сналази Црну Гору а за коју нијесу криви Москва и Београд и њихови мутни, хибридни планови. Мада је све мање оних који памте ’48. могли би да посвједоче да је „све исто ко и лани“.

И, ето, би „нова“, и једна и друга, а мало чега новог. Бар не оног доброг. Једино „добро“ које би се могло препознати јесте пробуђени народ који, окупљен под кровом мајке СПЦ, мада у тишини, громко саопштава да „неће дати свтетиње“!

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Малагурски: Мило у Мајамију тражио да се уклони човјек са српском заставом јер му је “угрожен живот”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: