Bella ciao: Како је ,,Кућа од папира“ побиједила ,,Кућу од карата“ (ВИДЕО)
Фото: Недељник
Пише: Маргита Миловановић
У тренутку када читате овај текст – било да сте запалили на море, или пребирате по стриминг платформама испод клима уређаја јер је једини прави одмор остати кући и бинџовати добре и оне мање добре серије – трећа сезона серије La casa de papel (или Money Heist, како вам драже) већ је доступна на Нетфликсу.
Није теленовела (иако би и то било сасвим океј, носталгије ради), а један од разлога зашто је Кућа од папира (папир као шушке, лова, компренде?) опчинила чак и Амере који вазда гаје анимозитет према било чему што није са енглеског говорног подручја (у то се рачунају и Енглези, разуме се) по свој прилици је и чињеница да главом и брадом иза пљачкашке саге о Професору и падаванима му стоји Алекс Пина. Ако вам то име не значи ништа, требало би.
Пина је човек који је радио Серанове, а творац је и култне серије Los herreros de Paco, илити Пакови људи, али и Ел Барцо. (Добро, и Три метра изнад неба.) Нетфликс није губио време, па је и са Пином, као и са ауторима немачке хит серије Дарк, потписао ексклузивни уговор, што значи да ће се Пина још нарадити за Нетфликс. Ексклузивно за Нетфликс. (Већ је најављена “женска акциона драма” Скy Ројо.)
Испало је да је La casa de papel у првом кварталу године у којој је почела да се стримује на Нетфликсу била њихова најгледанија страна серија откад платформа постоји, својеврсни социолошки феномен од Аргентине до Ирана, иако се првобитно у слободном приказивању у Шпанији баш и није прославила.
Европске серије ен генерал одликују јединствени амбијент и атмосфера које Американци никада неће успети да дочарају, премда су вечито покушавали да то учине. (То је оно кад не знају више шта ће, па трк код Европљана по права за римејк, а онда га, по правилу униште)
Анатомија серије је једноставна. Бриљантни и методични Професор. Осморо људи са маскама који немају шта да изгубе и носе имена градова. Пет месеци да се пљачка испланира до детаља. Шездесет седам талаца. Један циљ: упасти у националну фабрику за штампање новца, иштампати и однети милионе евра. И један Србин. Јер, реално, “и најпрефињенијој пљачки треба Србин”. Или два, пошто би и Осло требало да је Србин, али није стварно.
Берлин, Рио, Хелсинки (тај је наш!, Дарко Перић), Осло (леп детаљ кад му на сандуку напишу “Београд”), Москва, Најроби, Денвер (њега знамо из Елите) и Токио (њу чак неки Срби спасавају) носе маске с ликом Салвадора Далија (прича се да су га одабрали уместо Пикаса јер је после симпатисања комунизма био близак фашистима; чувени надреалиста симболише диктаторски режим који је поробио Шпанију) и желе да буду Робин Худови, бунтовници који ће се осветити капиталистичком систему; не краду – теоретски није реч о класичној пљачки, не убијају (Професор то истиче на почетку, не сме се пролити кап крви) и носе црвене радничке комбинезоне. Та црвена, радничка униформа симболише левицу, отпор, револуцију, али је истина и да је овај одевни комад био радо виђен у авангардним колекцијама Елзе Скјапарели и Коко Шанел; данас је он епитом лежерног гламура на Прадиним ревијама. И пљачкаши сјајно изгледају у њима, мада би ваљало похвалити и еyе фор десигн; црвени комбинезони у савршеном су складу са ентеријером фабрике.
Хелсинки је, очекивано, симпатични рмпалија као од стене одваљен, учесник ратова и ветеран подземља. Не само да уме сочно да опсује на матерњем (“Куме, ако овај запуца, побиј их све, мамицу им је**м”), него чак и певуши “Свилен конац” или свира “Тихо ноћи”. Дарко Перић који игра Хелсинкија је Кладовљанин, а прва улога му је, како је испричао у неком интервјуу, била улога пијаног морнара који је силовао Хемингвејеву жену.
Гледаоци су се, ипак, масовно заљубили у Берлина; ваљда сви воле лоше, баш лоше момке који на крају спасе ствар.
Берлин је Џокер тип, онако је психопатски допадљив, ретко добар социопата, на неки начин антагониста, хладан, окрутан, провокатор, импулсиван, шовиниста, и иако се многи надају да ће га видети и у новој сезони, то се по свој прилици неће догодити, осим можда у флешбековима, јер оно решетање ни Deadpool не би преживео.
La casa de papel је својеврсни омаж Тарантиновим Reservoir Dogs, помало чак и Кјубриковом Reservoir Dogs (личи, чак, и на The Hot Rock Питера Јејтса са Робертом Редфордом, да ли се ико сећа тог филма?), и иако се Пина, истина, користи добро уходаним клишеима пљачкашких филмова – уочљив је утицај и Ocean’s Eleven, Inside Man Спајка Лија, филма Italian job и других перјаница жанра – они су употребљени из потпуно другачијег наративног угла. Heist тематика јесте прежвакана, али је реинтерпретација старих фора у европском духу Кући од папира дала swag.
Не дајте се преварити што се читава серија одвија на једном месту (ко је гледао Locke, зна да и један кадар у једном аутомобилу – у којем је, додуше, Том Харди – може да буде читав филм и да то буде сјајно), па да мислите да је досадно. Но-но, динамично је и то како: нема празног хода, интрига и притисак не попуштају, прште клифхенгери и све је мелодраматично таман да емотивни набој чини акцију топлом људском причом.
И крај је такав. Пљачкаши напуштају фабрику после 125 сати уместо планираних 11 дана, одштампали су свега 984 милиона уместо 2,4 милијарде, а премотавањем на годину дана од пљачке, нико не зна где су они који су преживели опсаду штампарије. И можда је право финале она пуцачина у тунелу, када се Берлин жртвује како би остали утекли, све уз Bella Ciao.
А Bella Ciao тачно утеловљује дух серије: химна италијанског отпора фашизму преиначена је у вирални феномен. Њоме се потцртава премиса да La casa de papel у сржи и није прича о пљачки, већ о бунтовништву, освети и отпору. Прича о томе да је ауторитет као концепт превазиђен, да би га требало перципирати као систем који мора бити уништен споља, изнутра и одоздо, и то ради, ви гледате и све су вам дражи ти млади људи са маргине и тако серија носи друштвену ангажованост и благу субверзију. На то је, ваљда, мислио Брехт када је питао је ли већи криминал основати банку или опљачкати је.
Општи је консензус да је серија добила грозно име на енглеском, јер је Американцима ваљда глупо да се серија зове La casa de papel, а ако сте од ових што стварно и мисле да је превод глуп, опустите се, могло је да буде глупље. Money shot, на пример. Генијално би било да је једноставно названа House of paper, и то не само јер је тачније, hellooo, већ и помало иронично, као директни антипод House of cards коју памтимо као сјајну серију, али која је то одавно престала да буде и воза се на стару славу. (Или на Кевина Спејсија, иако је то сада вероватно политички некоректно рећи.)
House of cards смо волели јер је била интелигентна и истовремено застрашујућа, а онда не само да се десио Трамп и да је фикција изгубила оштрицу јер је стварност постала још страшнија и хладни цинизам у јукстапозицији са Обаминим оптимизмом више није био цинизам, већ се после Спејсија претворила у некакав исфорсирани феминистички манифест, ваљда у знак искупљења, шта ли.
#МеТоо је можда донео правду жртвама сексуалног узнемиравања, али је срушио Кућу од карата. Она од папира, међутим, не претендује да буде so deep, нити се било коме извињава, већ игра на стари добри адреналин.
La casa de papel чак чини за жене више него House of cards: Најроби је снажна на стварнији, спонтанији и искренији начин од Клер Андервуд. Њено гласно лудило, њена маштовита театралност, како је неко то описао, њена наивна, али увек присутна храброст, чак и – а можда и највише – њена женска рањивост Најроби чине сировијом и суштински еманципованијом од прорачунате Клер, елегантног макијавелисте, и саге о њеној трудноћи.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
