Усташки „србосјек“ у партизанском покољу монархиста на Лошињу, септембра 1943.
1 min read
Усташе се сликају поред закланих Срба
Никола Милованчев
У званичној југословенској и српској историографији је седамдесетак година табу тема био прелазак појединих усташких зликоваца у партизанске јединице и њихово даље учешће у злочинима над Србима Хрватске и Босне и Херцеговине – сада под именом Јосипа Броза а не Анте Павелића. Ово прећуткивање је логично а још и данас се сакривају многи документи везани за ратну сарадњу врха Независне државе Хрватске (НДХ) и врхова КП Хрватске односно КП Југославије.
Међутим, за упућене, ратна сарадња усташког и партизанског врха није била непозната још за време рата. Један од оних који су указивали на дугорочне циљеве Јосипа Броза био је познати књижевник Ђуро Виловић, који је 1942–3. у Сплиту уређивао илегални монархистички (равногорски, четнички) лист „Крик из јама“. Још децембра 1942. он и Силвије Алфиревић (директор сплитске гимназије, Србин католик са Пељешца, убијен по директиви Иве Лоле Рибара септембра 1943) у „Крику из јама“ демаскирали су циљеве Јосипа Броза и водећих хрватских комуниста и објавили чланак „Н.О.Ф. ОСЛОБАЂА ОСТАТКЕ СРПСКОГ НАРОДА“ (Н.О.Ф. је кратица за Народноослободилачки фронт, вођен од комуниста – нап. Н. М.): „Усташе и њихов наставак, партизани, доказаше и доказују необоривим и морем проливене српске крви печаћеним документима, да су им Срби криви једино што су живи…(следи попис од партизана заузетих села у Далмацији и у суседном срезу Грахово у Босни)… Сва су ова села ослобођена од кућа, намјештаја, хране, стоке, а и људи“ (цитирано по Николи Жутићу, „Ђуро Виловић. Од жупника до четника“, Београд 2012, стр. 163). Чак и касније, после Брозовог доласка на власт, у најтежим условима затвора 1945, Виловић је поткрепио свој став о истребљењу српског народа од стране хрватских комуниста. Не знам ни једног другог затвореника који је пред иследником ОЗН-е испољио такву храброст као Ђуро Виловић. На саслушању 3. јануара 1946. у Озни (ОЗН – Одељење за заштиту народа, комунистичка тајна полиција 1944–6) у Бeограду, иследник је питао Виловића зашто у чланку, објављеном 1944. у „Уједињеном Српству“ бр. 2 „… називате НОВ („Народно-ослободилачка војска“, партизани – нап. Н. М.) „усташко продужење“ и маршала Тита изједначујете са поглавником?“. На ово питање, Виловић је храбро одговорио: „Био сам обавештен да је на ускочким теренима српски живаљ страдао од партизана, т.ј. био је истребљиван као и од усташа, мада у мањој мери, па сам на основу тога написао ово у чланку“ (цитирано по досад необјављеном документу ОЗН-е, факсимил у поседу Н. М.).
Тек много касније, почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен: независна хрватска држава; ово је најсажетије изразио наслов чланка који је објављен у љубљанском Делу 10. маја 1995. (на стр. 6), уз извештај о прослави 50-годишњице завршетка Другог светског рата у Хрватској. Та прослава је резимирана у наслову чланка загребачког дописника Дела: „Национална држава јединствени циљ партизана и усташа“, а у поднаслову је додано: „Таква је порука са централне хрватске прославе 50. годишњице победе над фашизмом и нацизмом“.
У пролеће и лето 1943. јединице под командом Драже Михаиловића су се сакупљале уз обалу Јадранског мора и у његовом залеђу, припремајући се за очекивану капитулацију Италије и за прижељкивано искрцавање Савезника на Јадрану, до којег није дошло. А када је 8. септембра 1943. Италија капитулирала, италијански окупатор је оружје предавао комунистима а не монархистима, пoд утицaјем Британаца (архив београдског БДС-Гестапоа, досије др Доброслава Јевђевића Ј-238, стр. 47, у Историјском архиву Београда). У то време, део јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) који се налазио на северном Јадрану се пребацио на острво Крк, на којем cу му се прикључили и локални монархисти, као и они са Сушака (југословенски део Ријеке) и околине; са њима је било и српских жена, деце и стараца, збег из Гацке долине у Горњој Лици. Увидевши концентрацију монархиста, чији циљ је био и послератно прикључење острва Крк Србији (резолуција из Александрова/данас Пунат од 23. јуна 1943), Броз је 22. септембра наредио: „… Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“ (Велимир Иветић: Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943. године, Војноисторијски гласник, Београд, бр. 1-2/2004, стр. 138). Он је на Крк послао јаку делегацију која је пренела директиву тамошњим партизанским јединицама да треба ликвидирати монархисте на Северном Јадрану: на Крк су послани др Иван Рибар, Владо Зечевић и др Владимир Бакарић. А пре тога, већ 16. септембра, командант и комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић су наредили: „3) Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробљеници. Све заробљене у борби одмах ликвидирати. То чинити и убудуће“ (књига примљених телеграма у збирци Јосипа Броза Тита, коју је лично чувао до смрти – цит. по чланку пуковника Велимира Иветића, исто, стр. 146). Под партизанским притиском, око 800 припадника ЈВуО и чланова њихових породица се са Крка пребацило на дотад окупирана острва Лошињ и Црес, преузевши их у име власти Краљевине Југославије; локалним партизанима су предложили заједничку одбрану ових острва од очекиваног напада Немаца и усташа и они су то прихватили; међутим, команда Главног штаба Хрватске је била другачија: уништити све присталице југословенске монархије на том простору. И зато партизанске јединице нису биле послате у напад на Ријеку или у Истру, где су тамошњи партизани очајнички молили за помоћ пред надирућим Немцима, већ су упућене на Црес и Лошињ да нападну југословенске монархисте; на ова острва је из састава 13. приморско-горанске дивизије послана најјача, 1. ударна бригада, а уз њу и батаљон „Матија Губец“ (2. батаљон 2. бригаде 13. дивизије).
Део бораца 3. бригаде 503. корпуса ЈВуО је са Лошиња испловио бродовима и затим стигао код савезника у Бари, док је део бораца остао на острву а уз њих и чланови породица из Гацке долине. Посада у тврђави на брду Товар („Фортеца“) северно од Малог Лошиња, предвођена капетаном корвете Крешимиром Вранићем и рез. поручником Антоном Шустером се, одлично утврђена, један дан супротстављала пуно бројнијим партизанским снагама. Без инструкција да треба да се боре против партизана – а наивно поверовавши у обећање титоваца да могу мирно отићи са острва – 26. септембра су, после преговора, изашли из тврђаве са личним наоружањем. Ускоро су изненада нападнути и савладани а затим се десио тежак злочин. Недавно сам дошао до два досад необјављена документа о злочину који је тада уследио на Лошињу и у Грижанима код Цриквенице (где је усмрћен већи део заробљеника а затим и сви чланови породица – деца, жене и старци). Ради се о два поверљива извештаја југословенске краљевске војске о овим догађањима, односно о преводу тих извештаја на енглески језик (за сада нам није познато да ли постоје сачувани оригинали ових двају извештаја на српском). Први је недатиран и без потписа а носи назив „Злочин у Лошињу“; други има датум 2. децембар 1943, насловљен је на Врховну команду Југословенске војске, Владу Краљевине Југославије и Врховну команду савезничких снага (вероватно су зато и преведени на енглески) а потписан је именима капетана Јован Дабовића и Борисава Гешовића, који се у свом тексту позивају на први извештај. Цитираћу само мали део њихових навода о догађањима после заробљавања војника и официра војске Краљевине Југославије партизанима (са енглеског на српски превео М. Гудовић): „Преосталих четрдесет војника, заједно с официром Антоном Шустером, командантом Друге чете, одведено је у залив Равенска и тамо, у близини јавног купалишта, брутално убијено. У овом масакру учествовала су и четири ноторна кољача, који су руковали посебном врстом сјечива. Они су били послати из Лике специјално за ту намјену. Ножевима су раздрли утробе војника и потом пола жртава бацили у море. Њихови крвожедни другови навалили су другдје да убијају људе будацима и аутоматима. Масакрирани војници су узвикивали: „Живио Краљ Петар! Живјела Југославија!” Командант Антон Шустер преклињао је мушкарце и жене који су стајали близу: „Јавите моме Краљу да умирем за њега и Југославију, и да умирем срећан…”
Из цитираног извештаја Ј. Дабовића и Б. Гешовића о ратном злочину на Лошињу, јасно је да су четворица партизанских кољача располагала ножевима званим „србосјек“, који су иначе употребљавале усташе; зато се може претпоставити да су ти злочинци раније били у усташама и да су приликом облачења у партизанске униформе уз себе задржали и тај усташки „алат“ за клање српског народа. Ти злочинци очито нису били у редовном саставу батаљона „Марко Трбовић“, „Љубица Геровац“ и „Матија Губец“ односно других партизанских јединица које су учествовале у нападу. Иначе, тзв. „србосјек“ је био произведен у Немачкој, у чувеном Золингену (Solingen), а првобитно је био намењен за сечење ужади на сноповима пшенице.
Четници су бежали од брозових крволока из приче о пасјим гробљима!
Усташе, четници, заједно сте бежали!
Која је то екипа била на путу ка Словенији 1945. године!
Ђуришић, Љотан, Павелић и хиљаде и хиљаде злотвора, колабораната и других издајника.
И сви, као по команди, беже код Амера и Енглеза у Аустрију.