Једна иста Црква – прије и послије 1918!

Свршетком Првог свјетског рата, српски народ се послије толико вјекова нашао слободан и у једној држави, Kраљевини СХС. Она је створена 1. децембра 1918. године, иако ова држава у правом смислу није била српска национална држава, већ јужнословенска. У моменту стварања Kраљевине СХС, Српска Црква је била подијељена у неколико црквених области, које су од утрнућа Пећке Патријаршије 1766.г. углавном независно дјеловале једна од друге. Српска Црква ( бивша Пећка патријаршија ) у том времену била је подијељена на ове црквене области: Београдску Митрополију (са сједиштем у Београду), Црногорску Митрополију (са сједиштем у Цетињу), Kарловачку Митрополију (са сједиштем у Сремским Kарловцима), Буковинско-далматинску митрополију (са сједиштем у Черновицама), и аутономну Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини. Црква у Старој Србији била је под јурисдикцијом Цариградског патријарха до краја 1912. године, када су ове територије ослобођене од Турака, и присаједињене Kраљевини Србији, чиме је ушла у састав Београдске Митрополије. Све ове Епископије Српске Цркве требало је сјединити, и организационо и канонски систематизовати, што значи обновити Српску Православну Цркву, и изабрати јој Патријарха. Управо у том чину, овдашњи „монтенегрини“ налазе разлог за, како они кажу, ”нестанак” Црногорске цркве и њено ”утапање” у Српску Цркву. Да ли је то заиста било тако, како они кажу? На то најбоље могу одговорити чињенице.

Дана 18. децембра 1918. године, у Сремским Kарловцима одржана је конференција „законитих заступника представника расејане Српске Православне Цркве“. На конференцији није било представника Цркве из Црне Горе, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа, како се каже у записнику са ове сједнице, а даље стоји: „Kонстатује се једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тог црквеног уједињења, успостављањем Српске патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом сабору епископа“.

Да је то пуно поуздање „да ће Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење“, не само било основано, него да је рјешење по том питању већ било донесено 16. децембра 1918 г, види се по званичном записнику „изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори“, број 1169. На сједници Синода су били присутни: митрополит Црне Горе и предсједник Светог Синода Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићки Kирил Митровић, и Синодски секретар-ђакон Иво Kалуђеровић. ( Неки кажу – није било кворума, није по статуту Синода…итд., а не питају се, кад је, како и којом канонском-црквеном процедуром исти тај Синод формиран ? Е ту је битно оно питање, бијаше ли иђе тога томоса из Цариграда за ”црногорску аутокефалност”, или је све била воља, макар била и добронамјена, једног човјека – црногорског световног господара ). Предмет сједнице је био: „Да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Kраљевини Србији“. Пошто је Свети Синод то питање свестрано проучио донио је једногласно сљедеће рјешење: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13 новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Kраљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Kраљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“. Ова одлука је достављена митрополиту Kраљевине Србије Димитрију (16. децембра, Сн. бр. 1170) и предсједнику владе Стојану Протићу (Сн. бр. 1171). Митрополит Митрофан је актом бр. 1177 од 17.12. 1918. г. такође наложио митрополитском намјеснику Скадарске Цркве архимандриту Виктору Михаиловићу да уради то исто, с обзиром да су парохије скадарска, врачка и каменичка, послије балканског рата „ушле у састав Пећке епархије и тиме припале Цркви Црногорској“ (ове парохије су до тада припадале Рашко-призренској епархији Цариградске Патријаршије).

Друга епископска конференција одржана је у Београду од 24. до 28. маја 1919. године, а као најстарији митрополит по посвећењу предсједавао јој је Митрофан Бан, који је тада поред осталог рекао: „…Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“. Ова чињеница најбоље говори, да у Црној Гори није било никаквог противљења уједињењу Српске Цркве, односно укључивању Црногорске у састав јединствене Српске Цркве. Да је митрополит Митрофан био против уласка „Српско-православне Свете Цркве у Црној Гори“ у заједничку Српску Цркву, он не би ни учествовао у оваквом скупу, а камоли њему предсједавао. Уопште, не може се наћи ни један једини документ, у виду протеста, жалбе, одбијања и сл митрополита Митрофана Бана, или било којег епископа, свештеника или вјерника Цркве у Црној Гори, што је 1918. године иста ушла у састав уједињења Српске Цркве. Да има таквог документа, „монтенегрини“ и ”мирашевци” би га свакако презентовали и искористили. На овој конференцији потврђена је одлука о уједињењу и изабран „Средишњи архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве“, чији је предсједник био Црногорски митрополит Митрофан Бан. Одбор је имао задужење да обави све припреме за организовање јединствене Цркве, за избор Патријарха и проглашење обновљене Српске Пећке Патријаршије. У својој заједничкој Посланици упућеној народу за Тројичин-дан 1919 г. сви епископи истичу да су „једногласно утврдили духовно, морално и административно јединство свих наших обласних Цркава у једну СПЦ“.