Пола вијека од смрти Радивоја Кораћа: Великан југословенске кошарке

Данас се навршава пола века од смрти једног од најбољих европских кошаркаша свих времена Радивоја Кораћа (1938-1969), неприкосновеног вође прве трофејне генерације наше репрезентације, који је настрадао у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. Дан раније одиграо је свој последњи меч, на игралишту Дома Партизана у Сарајеву, постигавши 33 поена за репрезентацију Југославије која је у ревијалном мечу савладала Босну и Херцеговину са 131:92, пише „Политика“.

У кратком извештају у „Политици“ писало је и ово:

– Кораћ је био најефикаснији. Играо је веома пожртвовано, иако је целу претходну ноћ провео за воланом, јер је путовао из Италије да би стигао на утакмицу у Сарајеву…

Кораћ је тек био завршио своју прву сезону у Петрарки из Падове. Требало је одмах после меча у Сарајеву да отпутује у Београд, али је остао, зато што је обећао интервју младом новинару сарајевског „Ослобођења“ Томи Почанићу.

У хотелу „Европа“ преноћили су и савезни капитен Ранко Жеравица и његова супруга Загорка Симић, некадашња репрезентативка. Испратио их је речима: „Крените, а ја ћу за вама, чим завршим интервју. Ред је, обећао сам човеку.“

Следећег јутра, у 9.54 часа, у селу Гори, четири километра од Семизовца, на путу Сарајево–Тузла, Кораћ је страдао у саобраћајној несрећи. Видљивост је била лоша, друм клизав.

Аутобус сарајевског „Центротранса“, у којем су била 42 путника, ударио је директно у „фолксваген 1500“ којим је управљао Кораћ, који је од силине ударца излетео кроз предње стакло.

Покушавао је да претекне „фијат 1300“, мостарске регистрације, у тренутку кад је из супротног смера наилазио аутобус. „Фијатом“ је управљао Јанче Соколовски, официр ЈНА, који је два сата после несреће, у првој изјави, рекао и ово:

– Истрчао сам из кола и пришао „фолксвагену“. Слика је била стравична: поред готово смрсканог аутомобила лежао је крупан човек, у ропцу. Сам нисам могао ништа да предузмем, али само минут-два после несреће зауставио се поред нас један аутомобил, из којег је истрчала жена, а одмах за њом мушкарац. Жена је запомагала и обратила се човеку: „Погину нам Жућко.“

Та жена и тај човек били су Загорка и Ранко Жеравица, који је несрећу видео у ретровизору свог аутомобила.

– Падала је кишица, радило се на путевима, и знам само да је Ранко, гледајући у ретровизор, у једном тренутку казао: „Па он више не може.” Видео је Кораћа како претиче. Пут је био довољно широк, али како је закочио, окренуо се, утом је наишао аутобус, ударио га, окренуо га два пута… Аутобус се сурвао у семизовачку реку и било је много повређених. Ми смо узели Кораћево тело, уз помоћ неких људи. Унели смо га у наш ауто и вратили се у Сарајево, мада нам је било јасно да су изгледи врло мали. После осам сати издахнуо је у болници – говорила је Загорка Жеравица у књизи „Џез баскет”.

Цела репрезентација, представници Светске кошаркашке федерације, хиљаде грађана, дошли су на сахрану. Ковчег је био увијен у олимпијску заставу. Капитен Данеу је ишао испред поворке, с његовим медаљама, док су сандук носили Цветковић, Чермак, Тврдић, Ћосић, Рајковић, Маројевић… Цветковић, коме је Кораћ – као и многима у то време – био идол, рекао је нешто што можда најбоље сведочи о Кораћевој величини.

– Кораћ је први постао симбол кошарке код нас. И кад се каже Радивој Кораћ, мисли се на кошарку и ни на шта друго. Било је наравно изванредних играча, светских величина: Сија Николић, Неца Ђурић, Гордић, Данеу, Ђерђа… Нама се прикључио касније Ћосић, који је постао кошаркашко чудо, па Сканси, Тврдић, Чермак… али за мене остаје Кораћ као највеће име југословенске кошарке, навела је Жеравица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: