• Поглед

Вријеме је за нови приступ према Балкану

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Балкански проблеми се не могу ријешити преко ноћи. Они неће нестати док балканске земље брзином пужа напредују ка придруживању ЕУ. Они захтијевају сталну и стрпљиву пажњу још много година, од стране великог броја људи, на челу са локалним лидерима уз подршку Европе и Сједињених Држава.

Камерон Мантер, бивши амерички амбасадор у Србији и један од аутора текста (фото: Блиц)

Косово и Босна и Херцеговина су последња два проблема на Балкану. Њихово рјешавање ће захтијевати да Европска Унија и САД уложе вријеме, средства и стрпљење. Погледајте Западни Балкан!

Као што је показао недавни Берлински самит, лидери Француске и Њемачке схватају да се морају фокусирати на стварна рјешења проблема Западног Балкана.

Визија Европе „цијеле, слободне и мирне“ има један недовршени дио који сада називамо Западни Балкан, а који је раније био познат као Југославија, прије него што је та земља утонула у рат, етничко чишћење и геноцид. Земље које се тамо налазе – Босна и Херцеговина, Косово*, Србија, Сјеверна Македонија и Црна Гора – се налазе у стању мира, али то је крхки мир. Регион се налази у проблему који би лако могао да се прошири на остатак Европе и да утиче на интересе и безбиједност Сједињених Држава.

Најтежи проблеми су односи између Србије и њене бивше покрајине, сада независне републике, Косова* и сукоби у Босни и Херцеговини око државног идентитета и опстанка. Оба сукоба имају коријене који сежу до пређашњег рата, оба истичу фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционална. Ови проблеми су као сломљене кости које су на брзину састављене и лијечене погрешно: они утичу на све и наставиће да стварају невоље – невоље које су, још једном, достигле своје кризне димензије. Поврх ових проблема, цио регион пати од ендемске корупције, ниског државног капацитета и владавине коју бисмо прије могли описати као патронажну и клијентелистичку него законски утемељну. Такође, утицај Русије на Западном Балкану је у порасту последњих година. Иако Русија тешко може играти главну улогу у региону, она може отежавати ситуацију и бити реметилачки фактор.

Шта треба чинити? Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују Западни Балкан и то им није пошло за руком. Потребан је нови приступ који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово рјешавање бити потребно пуно времена и значајних средстава. Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушаано да се сувише брзо постигне много тога.

Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмјере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати рјешиви. Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.

До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја, било кроз измјену устава БиХ, било кроз премошћавање јаза између Београда и Приштине. Свако прихватљиво рјешење ће укључивати болне компромисе. То је неодољиво искушење за све кварилачке елементе да компримисне идеје прогласе за издајничке.

Балкански проблеми се не могу ријешити преко ноћи. Они неће нестати док балканске земље брзином пужа напредују ка придруживању ЕУ. Они захтијевају сталну и стрпљиву пажњу још много година, од стране великог броја људи, на челу са локалним лидерима уз подршку Европе и Сједињених Држава.

Потрага за рјешењима се мора наставити, али тихо, по могућности далеко од очију јавности и без нереалних очекивања о брзим успјесима. Спољни актери могу помоћи дипломатијом другог колосјека (неформална дипломатија; прим. прев.), далеко од очију јавности и насловних страна. Разумљиво, требаће пуно времена за постизање напретка, а постепени добици се могу изгубити у повременим застојима.

Док траје потрага за одговорима на велика балканска питања и процес напретка ка чланству у ЕУ и НАТО-у, Европа би требало да помогне региону да се поново повеже и поново изгради везе са својим ширим сусједством. Тужно је и иронично да је данас теже путовати од једног до другог дијела некадашње Југославије него од Варшаве до Париза. Слободно кретање људи, идеја, новца, роба, услуга и података унутар Балкана и између региона и Европе ће много допринијети изградњи повјерења и стварању захтјева за добром владавином.

Интеграција у западну политичку, економску и безбједносну архитектуру је и даље вриједан, па и суштински циљ, али смо далеко од њега. Ипак, интеграција неће сама по себи ријешити регионалне политичке проблеме. НАТО и ЕУ могу прихватити само добро уређене државе, у миру са собом и сусједима. Преостала два балканска конфликта управо то спрјечавају: они онемогућавају формирање стабилних и добро уређених држава. Нико не жели партнера за кога је владавина права шала и чији су сусједи жустри непријатељи.

Ургентност ситуације на Западном Балкану наглашена је недавним пробојем; донедавно је постојао и трећи изазов: одбијање Грчке да прихвати име свог сусједа Македоније. Двије земље су ипак ријешиле тај проблем кроз прихватање новог компромисног имена „Сјеверна Македонија“. То је био најлакши од свих великих балканских проблема. Ипак, за то им је требало скоро 30 година, уз огромне трошкове. Сјеверна Македонија је изгубила скоро 15 година за напредак ка чланству у НАТО-у и ЕУ будући да је квалитет њене власти склизнуо са позиције најбоље на позицију најгоре у региону.

Сјеверна Македонија је поново на тешком али обећавајућем путу. Вријеме за Босну, Косово, Србију и остатак региона полако истиче. Сада је прави моменат за европско руководство да се, у сарадњи са Сједињеним Државама, окрене ка Западном Балкану и његовим проблемима посвети пажњу коју заслужује, али и да обрати пажњу на наше интересе који захтијевају стабилну и просперитетну Европу и западну алијансу.

Стога, није довољно само да се ослањамо па постојеће механизме за рјешавање ових проблема. Европски лидери имају право да се ангажују на Западном Балкану, а Сједињене Државе морају бити спремне да подрже ове напоре.

Френк Визнер је био каријерни дипломата који је служио у администрацијама осам предсједника. Био је амбасадор у четири наврата, подсекретар за одбрамбену политику, као и подсекретар за питања међународне безбиједности. Сада је савјетник за међународне односе у Сквајр петон богсу, међународној адвокатској канцеларији.

Камерон Мантер је извршни директор и предсједник Ист Вест института у Њујорку. Он је три деценије био амерички каријерни дипломата који је обављао функцију америчког амбасадора у Србији од 2007. до 2009. године.

Марко Прелец је стручњак за Југоисточну Европу и државе бивше Југославије. Тренутно је професор праксе и директор Пројеката примењене политике на Школи за јавну политику при Централноевропском универзитету.

Извор: Стандард.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: