Мариниковић: Вујошевић ми је дао све

Сва свијетла на црно-белој позорници већ годинама уперена су ка Вањи Маринковићу (22). Некада водећа „фабрика“ за производњу српских младих кошаркаша, у претходном периоду није радила пуном паром, па је с разлогом талентовани бек пикиран као први следећи путник ка важним европским дестинацијама, који би могао да настави избледели тренд Партизана.

Међу сениоре је стигао са 16 година, тек што је постао пунољетан суочио се и са капитенском траком, за шест година промјенио је шест тренера. И данас, као водећи играч клуба из Хумске, непрестано је на скенеру комплетне јавности

О борбама које води од почетка каријере говорио је у разговору за „Новости“.

Србија је земља у којој сви прате кошарку и разумију се много више него што је то случај код других. Тако да су овде и негативне критике и похвале обично у претераној мјери – добро је упознат са овом темом Вања Маринковић. – Мени је било претешко када су ми звиждали наши навијачи. То је нешто непојмљиво. Једно вријеме уопште нисам волио да играм код куће, док на страни нисам имао никакве непријатности. За играча, поготово младог, недостатак подршке на домаћем терену баш фрустрира.

Ипак, тај ружан осећај више у њему не постоји.

После пет година сам успио да се навикнем на све и више се не нервирам. Имам људе који ми помажу на психичком плану. Сада се водим тиме да сви навијачи могу да причају шта хоће, ја ћу играти своју игру. Кад ме хвале, у реду, захваљујем, кад ме куде, њихова ствар. Мислим да сваки професионални спортиста треба да има психолога, савјетника. Уопште није лако ући у озбиљне воде, поготово у Србији… Треба се изборити са притиском који носе на дресу грбови Партизана или Звезде.

На самом почетку сениорске каријере ништа није указивало да ће његов пут бити посут трњем.

Потрефило се да будем једини играч који је преживио најгоре године у клубу. Сви су долазили, одлазили, ја сам остајао. Просто се осјећам као да је ово све „моје“. Прошао сам и период са Вујошевићем, Божићем, Џикићем, Николићем, Чанком и сада са Тринкијеријем. Одмогле су ми те промјене.

Таленат, који је уочио још Вујошевић када га је прикључио првом тиму, већ годинама покушава да добије праву потврду.

Видјећемо да ли ћу из свега изаћи јачи. Мени је стварно Дуле дао све. После његовог одласка, ја сам код Божића добио ту капитенску траку, која је тад могла да се окачи мачку о реп. Нисам ја имао неку фукнцију, није ме то оптеретило, колико сталне промјене на клупи.

Никад неће заборавити то „све“ што је добио од Вујошевића.

Остао ми је у најљепшем сећању. Мислим да је савршен тренер за младе играче, за Партизан… Чујемо се и сада и за мене је он појам овог клуба. Тежак је, али знаш да све то вриједи. Изнервираш се кад те зове у поноћ, а касније укапираш да све то има смисла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: