• Издвојено
• Поглед

Краљ Никола: Свети Сава је извор из којег је потекла снага српског народа

6 година ‎ ИН4С

Година 1896. имала је велику симболику за званичне односе Црне Горе и Србије, јер је дошло до непосредног сусрета суверена двије српске државе, са званичном посјетом.

Краљ Никола

У депеши је краљ Александар Обреновић питао књаза Николу може ли примити нарочитог изасланика, у лицу генерала Милана Павловића, који ће предати књазу Орден Светог Саве, за књижевне заслуге. Књаз Никола и Вуковић су били при увјерењу да би министар Павловић, осим уручења овог ордена, искористио прилику  да за краља Александра испроси руку књагињице Ксеније, кћери књажеве.

Изасланик Аргиропуло, као велики црногорски пријатељ, са ентузијазмом је говорио када му књаз Никола саопшти ове брачне прогнозе. Рекао је: „Изврши тај посао министре, па си доста учинио за цијели српски народ, јер би то била велика срећа за обје династије и за цио српски народ.“Књаз је на ово, изнио једну интересантну и далековиду изјаву: „Ако би краљ Александар доиста заискао руку моје кћери, ја би тијем био стављен у један немогући положај. Прилике су биле донијеле, те сам дао моју најстарију кћер за унука Карађорђа (прим. Петра Карађорђевића). Незгода у коју бих био стављен таквим кораком краљевим, састоји се у том што бих морао одбити његово тражење. Од моје несрећне кћери, књагиње Зорке, има два сина. Кад бих се сагласио да дам једну од мојих кћери Обреновићу, може бит из тога брака такође мушке ђеце. Сада помислите у какви положај би ставио своју сопствену крв. Каквим злима има мјеста претпоставци, у оваквим околностима. Вјечна борба, супарништво и страх једних од дугих“.

Војвода Гавро Вуковић је након ових књажевих ријечи изнио бесједу која је на добар начин одражавала мисли самог књаза Николе и владајућег круга у Црној Гори, када је рјешење за свесрпски пријесто у питању.