Гурни ме

Мило Ђукановић доживио овације у Бриселу? Овације су услиједиле након говора, у ком се критички осврнуо на стање у ЕУ, њено понашање према Црној Гори и завршних ријечи: “Ми смо дошли пред врата ЕУ, и не морамо а и не можемо даље. Ако хоћете да будемо дио Европе гурните нас кроз та врата и нека вам то буде једини услов према нашој малој држави“.

Невјероватно за нормалне прилике, несхватљиво људима који н ЕУ гледају као на неку правну, економску и политичку величину. Несхватљиво и за нас који знамо да у Бриселу сједе корумпирани политичари, и да се од њих може очекивати све најгоре, јер је Брисел уз Вашингтон и Ватикан центар антисрпства и антиправославља. Несхватљиво али истинито. У ушима ми одзвања оно његово “Гурни ме“, па се питам шта је предсједник још мислио под тим гурањем. Покушавам макар на трен да уђем у његове мисли и главу.

Вјеровали или не, покушавам да будем он, и запитам се је ли забога милога мислио, гурните ме као и ја моје политичке очеве Слободана Милошевића и Момира Булатовића, гурните ме онако подло и несојски како сам признао лажну државу Косово иако су честити и часни Црногорци својом крвљу Косово и Метохију означили као нашу заувјек.

Гурните ме као што сам ја гурнуо Црну Гору када сам напао на српски језик и отео кору хљеба професорима никшићке Гимназије. Гурните ме као што сам ја гурнуо заједничку државу за коју сам се борио а онда покрао референдум као и све изборе до тада а и након тога. Гурните ме као ја народ Црне Горе кад без његовог мишљења уђосмо у НАТО, на преваран начин и скупштинском већином изгласасмо капитулацију и предају земље у руке душманима.