Неограђанин

Опет, на велика и накриво монтирана врата ове јадне јавности у ЦГ, тзв. грађански дио опозиције провлачи причу која иде у правцу – или нови вид грађанства, који, дакле, раскида са фактима и тиме једним легитим правом на прошлост, или суноврат у национални кôд гдје све врви од подјела и нетрепељивости која нас увијек и само назадује.

Океј, рећи ћемо углас: крајње прагматичан, но, пазимо, не и неконтрадикторан политички програм, будући да се исти (ти млади без мрље у прошлости) политичари опција грађанство, не желе одрећи предака, чак штавише, у то име, на један буколик начин свом чашћу заклињу се у њихову славну крв!

Тренутак: како поштовати претке и традицију, те морал и чојство (Његоша и Марка Миљанова, да не дужимо списком), ако истовремено раскидамо са стварном прошлошћу која је управо била и јесте производ настао обликовањем организованим путем горенаведених феномена?! Или, ипак, не зборимо о истој прошлости и онда смо разјаснили у чему је, дакле, проблем.

Све су прилике да би данашњи тзв. грађанин поштовао претка, чак са њим помало и трговао у политичке сврхе, јер, опет, не би с њим желио имати ништа заједничко… Молићу лијепо: прошлост је, кажу постмодернисти и ини постколумнисти, доиста, игра интерпретација, итд.