• Колумне
• Насловна
• Поглед

Поуке украјинске ”револуције”

1 min read

11 година ‎ Игор Дамјановић

Последња два мјесеца фокус свјетске јавности преселио се са Сирије на Украјину, најпространију европску земљу. Све је почело крајем новембра, када је влада Николаја Азарова одлучила да одложи потписивање споразума о придруживању са Европском унијом и на одређено вријеме обнови привилеговане економске односе са Русијом.

Почетком августа прошле године, Русија условљена је намјером званичног Кијева да потпише спорни споразум и тако отвори украјинско тржиште за робе из земаља чланица ЕУ, почела да преиспитује повлашћен статус украјинске привреде на њеном тржишту. За непуна три мјесеца украјинска економија суочила се са фаталним губицима, који су квантитавно говорећи премашили 5 милијарди долара, од чега је само кондиторска компанија ”Рошен” изгубила  200 милиона. Потпуни губитак привилегованог положаја украјинске привреде на тржишту Русије и најављено свођење цијене руског гаса на комерцијалну основу пред надолазећу зиму, пројектовале су економску штету од споразума са ЕУ само у 2014. години на чак 50 милијарди долара. Захтјев украјинске владе да се ови губитци барем половично компезују кроз пакет европских инвестиција глатко је одбијен у Бриселу.  Умјесто 20 милијарди инвестиција Украјини је ЕУ спремила крваву револуцију са задахом тероризма и фашизма.

Нико конкретне економске параметре није довео питање, па чак ни они који данас руше и пале по Кијеву и другим градовима на западу Украјине. Стерилним фразама о ”украденој европској будућности” и другим манипулацијама лидери три опозиционе партије успјели су да почетком децембра на улице тромилионског Кијева изведу нешто око 100.000 људи. Западни медији су ову бројку вишеструко мултипликовали, прогласивши кијевске протесте за ”марш милиона”. Међутим број протестаната почео је крајем године да се значајно осипа и средином јануара спао је на једва неколико хиљада.

Зато су спољни и унутрашњи режисери украјинске драме,  хронични дефицит активних подржаваоца покушали замаскирати пренамјеном грађанских протеста у насилну револуцију. Групе маскираних, униформисаних, одлично организованих младих момака почињу прво у Кијеву, а потом и у градовима западне Украјине жестоко да нападају полицију, пале и заузимају владине зграде. Њихов модел понашања неодољиво подсјећа на петоктобарски Београд, када су на исти начин организовани припадници земунског, сурчинског и других криминалних кланова повели јуриш на Савезну скупштину, РТС, полицијске станице и Народну банку. Изгледа да за понављање београдског сценарија у Кијеву фале стварни демонстранти, који би наступали иза криминално-терористичких група.  

На улазима заузетих владиних зграда, ”демократски” протестанти повјешали су велике портрете Степана Бандере и Романа Шушкевича, политичког лидера и војног команданта тзв. ”Украјинске устаничке армије”, квислиншког покрета формираног и наоружаног од стране нацистичких окупатора у 1941. години. Више десетина хиљада Руса, Пољака и неподобних Украјинца убијено је од стране њихових сљедбеника током њемачке окупације. Отвореном подршком терористичким методама у рушењу легално изабране власти, те прећуткивањем тамо присутне нацистичке иконографије постаје поново видљив огавни цинизам званичника САД и ЕУ, који изгледа у свакој иоле озбиљнијој кризној ситуацији представља константу.

За разлику од ратоборне опозиције власт предсједника Виктора Јануковича демонстрира озбиљну суздржаност и спремност на компромис. Тако је премијер Азаров јуче је поднио оставку, што је у складу са суботњом понудом његове функције опозиционом лидеру Арсенију Јацењуку. На истом састанку мјесто вицепремијера понуђено је њемачком држављанину Виталију Кличку. Право са суботњих разговора са Јануковичем, двојица опозиционих првака отишла су у амбасаду САД, након чега су понуду предсједника своје државе са гнушањем одбили, карактеришући је као ”отровну”. Јучерашња оставка премијера Азарова такође није нахранила сујету украјинских опозиционара и њихових западних ”савјетника”, нови захтјев је глава легално изабраног предсједника.

Као човјеку који гаји искрене симпатије према народу Украјине остаје ми да се надам да савјетодавно мишљење које су Кличко и Јацењук покупили у америчкој амбасади неће проузроковати исте посљедице по њихову земљу, као савјет Ворена Цимермана Алији Изетбеговићу да 1992. године повуче потпис са Лисабонског документа.

Украјина се данас налази пред судбоносним избором, који би могао опредијелити њену будућност. Уколико лојалност  према америким и бриселским шареним лажама надјача здрав разум иницијатора рушилачких демонстрација, данашња украјинска држава могла би да нестане са мапе свијета. Житељи аутономне републике Крим, као и двије привредно најважније русофоне  Харковске и Доњецке области тешко да би прихватили економско самоубиство коме су из неких ирационалних побуда изгледа склони њихови сународници из западног дијела земље.

Чињеница да данашња ЕУ није у стању једној Украјини, земљи са највећом површионом и можда највећим стратегијским значајем у Европи, обезбиједити 20 милијарди долара инвестиција, или само петину средстава које Кина планира да инвестира на простор Балкана, морала би да запита народ Србије и Црне Горе гдје нас то воде наши политичари? Чини се да је данас Радоје Домановић много актуелнији од времена у коме је стварао. Уколико из украјинског примјера не извучемо одрђене поуке постоји опасност да када једне вечери зађе на западу, више нам никада не осване. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: