УМХЦГ: Ко кога чува?
1 min read
Удружење младих са хендикепом Црне Горе изражава своје незадовољство и дубоку забринутост због става о особама с инвалидитетом недавно представљеног у позиву НВО „Портрет“ стручним лицима која раде с особама с инвалидитетом за учешће у семинару на тему „Превенција синдрома сагоријевања код стручних лица која раде са ОСИ“ у оквиру пројекта „Чувам се, чувам те“.
„Наиме, на том ће семинару, у вили „Rux de Luxe“ у Бару стручна лица, изложена прекомјерном стресу и физичком и интелектуалном напору, како се у позиву поменуте организације наводи, имати прилику да уче како да се боре са свим тим „пошастима“ којима су изложени јер проводе вријеме с особама с инвалидитетом“, нагласили су из овог удружења.
Они сматрају да је ово само још једно тужно подсјећање на чињеницу да су особе с инвалидитетом, што у лаичкој, што у стручној јавности Црне Горе препознате као предмети бриге, неко ко се „збрињава“, о коме се „стара“ и ко треба да буде захвалан на мрвици пажње коју ће му поменути „хумани“ пружити.
„По ко зна који пут скрећемо пажњу на то да се принцип „Ништа о нама без нас“ америчког покрета за права особа с инвалидитетом развио прије више од пола вијека; да је инвалидитет питање људских права и да се њихови основни принципи крше оваквим приступом; да је усвојено законодавство које би требало да спријечи овакву и сличне акције у којима се особе с инвалидитетом сатанизују као узрочници стреса, проблема, синдрома сагоријевања и исцрпљености…“, поручују из УМХЦГ.
„Занима нас да ли је икад ико стручњаке за ОСИ обавијестио о овим чињеницама, о идеји самосталног живота ОСИ која подразумијева и самостално доношење одлука и право на избор. Нажалост, особе с инвалидитетом нико не пита да донесу одлуке, а једини избор који имају им се своди на то да ли ће да живот проведу од дневног центра за дјецу до дневног центра за старе или у своја четири зида, или ће пак неко други у њихово име, за „најбољи интерес“ одлучити да би било најадекватније да се смјесте у неку установу и да из ње више не изађу. Можда би бављење оваквим питањима од стране стручних лица смањило количину стреса код обје стране“, истакли су, додајућу:
„Питамо се да ли су били погођени стресом и сагоријевали од уложеног труда онда када су дјевојку од двадесет година смјестили у старачки дом, када су младића који се храни помоћу сонде оставили да се пита како ће преживјети сљедећи дан а да не умре од глади, када су тукли пацијенте у психијатријским установама или када су спречавали родитеље да обиђу своје дијете смјештено у установи затвореног типа. А пројекат се, гле чуда, зове „Чувам се, чувам те“. Ко се чува и од кога?“
Симптоматично је да је овај пројекат, како они схватају, добио средства на конкурсу Министарства финансија за расподјелу дијела прихода од игара на срећу и то у, ни мање ни више, него категорији задовољавања потреба лица с инвалидитетом. Са друге стране, истичу да чак 90 студената с инвалидитетом је због оваквих и сличних пројеката остало без сервиса подршке без којих не могу студирати јер им их нико не обезбјеђује: персоналне и асистенције у настави, приступачног превоза, литературе у приступачним форматима…
