Богдановић након изласка из албанског казамата: Истина је јача од завере Албанаца
Најтеже ми је падала неправда, то што сам ни крив ни дужан у притвору. Јер, иако су се сви према мени опходили коректно, пошто сам био најстарији притвореник у павиљону за Србе Еулексовог затвора код Подујева, тешко је бити „у ланцима“.
Овако Богдан Митровић (75), расељено лице из села Сопине код Суве Реке, насмејан и видно расположен, као да претходних четири и по месеца није провео у притворском павиљону, говори за „Новости“. Митровић је био осумњичен за ратни злочин против цивилног становништва, а све на основу сведочења комшије Албанца. У притвору, из којег је пуштен у петак увече, робијао је заједно са десетак српских затвореника осумњичених за различита кривична дела.
– Када су ме 28. августа надомак Мушутишта из аутобуса у којем су ми биле супруга и две кћерке, извели косовски специјалци и када су ми потом на саслушању пред истражним судијом навели да ме терете за некакав ратни злочин, у први мах их нисам ни разумео. Нисам могао да поверујем да ми приписују тако нешто страшно, поготову што сви у Сувој Реци, и Срби и Албанци, знају да никада, ама баш никада нисам био насилан и да сам се изузетно добро слагао са свим комшијама – каже Митровић који са супругом Момирком има четири кћерке и два сина, односно 36 унука и праунука.
На питање ко му се највише обрадовао када је у расељенички дом у околину Младеновца стигао из притвора у Подујеву, одакле га је довезао адвокат Дејан Васић, Богдан без рамишљања каже да је то шестогодишњи унук Никола.
– Ја сам најстарији у кући а он најмлађи, па је ваљда логично и да се највише волимо – прича овај витални човек.
У прилог тврдњи да се одлично слагао и са комшијама Албанцима, каже да су сви сведоци који су се појавили на суђењу говорили у његову корист.
– Један од тројице сведока Албанаца казао је да нема поштеног човека који би тврдио да сам крив и да сам било кога на било који начин угрозио – каже Богдан. – Од када смо избегли из родног села, ишли смо бар десетак пута и није било проблема. Међутим, баш онај који ми је узурпирао имовину, Ђељадин Садукај, постао је главни у радној групи за повратак расељених Срба у Сувој Реци. Тада су и почели проблеми.
