Povodom 170 godina od Vukovog prevoda Novog zavjeta

Da bismo uspostavili vezu od prvog slovenskog ćirilometodijskog prevoda sa prevodima na srpski jezik iz vremena Vukovog i posle njega, potrebno je da se povuče izvesna nit izmeću tih vremena da bimo lakše shvatili istorijsku pozadinu naše teme i bolje doprineli daljoj diskusiji o jeziku Crkve.

Sveti Kirilo je pred polazak u Moravsku preveo tzv. Izborno jevanđelje i time, kao što je slučaj sa svima narodima gde je Sveto pismo bilo prva knjiga, uveo slovenske narode u novi svet kulture. Kao što i danas misionarski rad meću primitivnim narodima često počinje prevođenjem Biblije, tako je i u srednjem veku Sveto pismo mnogim narodima otvorilo vrata u hram svetske kulture. Tzv. dopunske delove za celokupno Četvorojevanđelje preveo je u samoj Moravskoj.

Prevod je bio veoma bukvalan, sa grčkog, do te mere da kad bi se, kažu, izgubio izvorni grčki, dobar poznavalac obaju jezika mogao bi sa slovenskog uspostaviti original. Stvarane su i takve nove konstrukcije kojih nije bilo u govoru Slovena. Ostali delovi Svetoga pisma prevedeni su od Kirilovih nastavljača.

S obzirom na to da su slovenski narodi, kao i danas, zahvatali ogromna prostranstva, jezik se menjao u oblicima, leksici, što se odražavalo u prepisima Svetoga pisma, pa su preduzimane radnje na kanonskom ispravljanju i ujednačavanju teksta, od kojih je najznačajnija reforma crkvenih knjiga u 17. veku ruskog patrijarha Nikona. Vrlo ozbiljna revizija biblijskog teksta provedena je u doba carice Jelisavete 1751. g. Počev od 16. veka, u okviru pomoći Ruske crkve Slovenima pod Turcima, ruska štampana crkvena knjiga slata je u balkanske zemlje Srbima i Bugarima kao original za rukopisne kopije. Ali je tekst ruske verzije bio daleko od tadanjeg živog jezika, koji je u razdoblju ropstva doživeo evoluciju, kojom se i morfološki i sintaksički i leksički veoma udaljio od staroslovenskog osnova.

Prvo srpsko jevanđelje štampano je 1537. g. u Rujanskom manastiru, a Mardarijevo Beogradsko 1552. i isto u Mrkšinoj crkvi 1562. I pored zadržanih arhaičnih oblika i leksike, ti tekstovi su bili razumljivi za narod.

Do 18. veka nema među pravoslavnima pokušaja prevođenja jevanđelja na živi narodni jezik, pa je u 18. veku to pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonica, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na ruskoslovenekom.

Pokušaji jačeg prilagođavanja staroslovenskog teksta živom narodnom govoru započeli su među katolicima ranije nego meću pravoslavnima. Prilikom prelaska sa starog slovenskog bogosluženja prema glagoljskim knjigama na latinsko, sveštenstvo je nastojalo da za narod ostavi pristupačnim perikope koje se čitaju na bogosluženjima i obredima, ali postepeno redigovane prema zvaničnom prevodu Vulgate (Korčulanski lekcionar iz 14. veka i Zadarski iz 15. veka — ikavski izgovor, pa Lekcionar Bernadina Splićanina objavljen u Veneciji 1495, koja je prva latinicom štampana hrvatska knjiga).

Prevod celog Novoga zaveta u glagoljskom i ćirilskom izdanju izašao je prvi put u jugoslovenskim zemljama tek sredinom 16. veka, u okviru protestantskog pokreta, zahvaljujući trudu Antuna Dalmatina (1579) i Stjepana Konzula Istranina (oko 1570); Jevanđelje i Dela apostolska izdata su u Tibingenu 1562. (glagoljsko) i 1653. (ćirilsko), a II deo: 1563. (glagoljsko i ćirilsko izdanje).

Uobičajeno mišljenje — da se na pravoslavnoj strani nije pojavio nijedan prevod ili odlomak Biblije, te se kao Vuku savremeni citiraju Katanićev prevod celog Svetoga pisma (katolički 1831) i Stojkovićev (1832) slavenosrpski, nije tačno, jer je Gavrilo Stefanović Venclović (1680—1749) u svojim propovedima ostavio prevedenu na narodnom jeziku skoro celu Bibliju.

Što se tiče prevoda Novog zaveta Atanasija Stojkovića, navešćemo ovo: on je kao profesor. Harkovskog univerziteta dobio od Biblijskog društva u Petrogradu da pregleda Vukov prevod i prilagodi tadašnjem srpskom pravopisu, koji je smatran merodavan. Pošto je sproveo sve ispravke do početka I Petrove, i to išaravši skoro svaku rečenicu, Stojković je izjavio da je taj posao uzaludan, i da bi bilo bolje prevesti to sve ponovo, pa je Biblijsko društvo taj posao njemu poverilo. Pri prevodu nije imao Vukov tekst jer ga je bio vratio Društvu. On se u prevodu drži crkvenoslovenskog jezika prenoseći ga u slavenosrpski kalup, u skladu sa književnim ukusom svoga doba, klonuvši se „skarednih izraza“. Njegov prevod je Daničić obeležio kao „veliku književnu sramotu“. Prevod nije dobio odobrenje mitropolita Stevana Stratimirovića.

Prvo izdanje Vukovog prevoda (1847), po uzoru na crkvenoslovensku i rusku Bibliju, sadržavalo je Saborne poslanice odmah posle Dela apostolskih, pa Stojković nije redigovao druge Saborne poslanice, kao ni poslanice ap. Pavla i Otkrivenje Jovanovo.

Prvo izdanje Stojkovićevog prevoda od 1824. (Petrogradsko biblijsko društvo) bilo je uništeno i imalo je naslov „Novij zavjet Gospoda našega Iisusa Hrista. Napečatan na Serbskom jeziku, iždiveniem Rosijskago Bibliejskago Obščestva, po prevodu Afanasija Stojkovića“, S. Peterburg 1824, 630 str., 8°. Mošin navodi LJ. Stojanovića koji kaže: „Kako ovo izdanje nije ni pušteno u promet, već je uništeno, značilo bi da mu je Stratimirović bio protivan“, isto.

Nasuprot ovoj činjenici, nego zaključujući po tome što je Stojkovićev prevod u kratkom vremenu doživeo druga dva izdanja, oba u Lajpcigu 1830. i 1834, u izdanju Berlinskog biblijskog društva, prof. Novoga zaveta na Bogoslovskom fakultetu dr E,ilijan Čarnić smatrao ga je doprinosom prevodilašttvu. Potisnuo ga je Vukov prevod, a u Srbiju nije «i uvožen.

Osnovni podaci o Vukovom prevodu

Prevod je na Kopitarev podstrek (u martu 1816) urađen u Beču od septembra 1819. do juna 1820. godine.

Prevodio je sa crkvenoslovenskog, veoma se držao ruskog prevoda štampanog u Petrogradu 1820, koji je odobrio Sveti sinod, zatim „mnogo virio“ u Luterov prevod; „osim toga, piše Vuk, imao sam na stolu prijevode gotovo sviju evropskijeh jezika i dva jelinska originala“ (Grizbahov i Šubertov, uz koji je bila Vulgata). Gde nije bio siguran, Kopitar bi gledao u grčke originale, pa i komentare.

„Oglede Svetog Pisma na srpskom jeziku“ (Lajpcig, 1824) koji sadrže pojedine glave iz jevanđelja i drugih novozavetnih spisa, kao i celu Jakovljevu poslanicu, štampao je u Lajpcigu 1824, bez glasa X, slovo T je bilo okrenuto slovo Š, a brojevi stihova sa strane. Preslikalo ih je „Prosvetino“ izdanje Vukovog prevoda Novog zavjega sa svima njegovim spisima (1984—1986).

Recenzent celog Novoga zavjeta spremljenog za štampu bio je Miklošić, koji je 1845. g. dao povoljno mišljenje, a bečka cenzura „imprimatur“ iste godine u novembru. Štampanje je započeto u februaru, a završeno 29. jula 1847. Tiraž: 2.000 primeraka, str. 607, 8°. Štampan je u jermenskom manastiru mehitarista (jermenskom unijatskom manastiru) na veresiju do kraja godine o Vukovom trošku.

Crkvene vlasti nisu ga odobrile zbog velikog broja netačnosti bogoslovske prirode i nekih „skarednih“ izraza. Najbolju teološku ocenu u ono vreme dao je kuveždinski arhimandrit Nikanor Grujić, od kojih je Vuk neke usvojio (Čivutima = Jevrejima, Pomoz’ Bog, care judejski = Zdravo, care judejski; Dobro jutro! i dr.) kada je pripremao II izdanje, koje je u Berlinu izdalo Biblijsko društvo 1857. g. (Vuk je vršio i dve korekture, ali su mu ipak promakle greške).

Daničić je pripremio III izdanje 1864, a pripremio je i sva dalja izdanja 1867, 1868, 1870, 1871. Sablažnjiva mesta nisu dirana, pa ni Daničić to nije činio, sve do II izdanja Četvorojevanđelja rimskog pontifikalnog instituta u Rimu 1947. (I izd., 1948. sa primedbama ispod teksta).

Daničić je štošta menjao, nemarno čitao korekturu, pa je negde i smisao pokvaren, pa zato „ako hoćemo da imamo nepromenjen i nepokvaren Vukov prevod, ne smemo uzimati ni jedno od Daničićevih izdanja, već samo Vukovo izdanje od g. 1857.“ (M. Rešetar). Čarnić tvrdi da ovaj prevod nije bio zabranjen od jerarhije i da je bio primljen od sveštenstva, „što znači da je zadovoljavao potrebe teologa i Crkve“ („Tradicionalni i netradicionalni faktori u prevođenju Svetog pisma“, Bogoslovlje, sv. 1. i 2, 1972, 34).

Mećutim, dr Dimitrije Bogdanović, prikazujući upravo prevod dr E. Čarnića iz 1972.g.ovako vrednuje Vukov prevod: „Neuspeli prevod Atanasija Stojkovića pokazao je sve nemoći jedne veštačke jezičke konstrukcije da misao Svetog pisma učini dostupnim narodu.“

Ističemo da je III izdanje Vukovog prevoda Novoga zavjeta u redakciji Daničića bilo ćirilično i latiničko, s tim što je došlo i do malih izmena u latiničnom izdanju, recimo, četvrto jevanđelje ima naslov „Jevanđelje po Ivanu“.

Napomenuli smo da je najstudiozniji teološki, pa i lingvistički, prikaz Vukovog prevoda dao ondašnji arhimandrit kuveždinski Nikanor Grujić, koji je štampan u Zemunu 1852, samo pet godina posle izlaženja Vukovog prevoda, pod naslovom ,,Primjetve Nikanora Grujića, arhimandrita Kuveždinskogo na prevod Novogo Zavjeta koi e S. Karadžić pisao, i u Beču u štamparii jermenskoga monastira pečatao 1847, na 138 strana.

Najpozitivniju kritiku Vukovog prevoda Novoga zavjeta dao je već 1862. g. njegov sledbenik Bura Daničić, filolog a ne teolog. On piše one čuvene redove: „Tijem je Vuk u istoriji hrišćanske književnosti podigao srpskom jeziku spomenik kakvim se rijetko koji narod može dičiti, spomenik koji će svagda verno javljati učenom svijetu živi jezik onoga naroda za koji je pisan. A radi važnosti koji u životu svakoga naroda ima Sveto pismo na njegovom jeziku, mislim da se neću ogriješiti o čovjeka koji je osnovao novu srpsku književnost ako te važnosti kažem da kolika je sva književna radnja Vukova, opet joj je cijeloj ovo delo kruna.“

Ovde se ne bismo mogli dalje upuštati u ogromnu i dugu bitku koja je vođena za i protiv Vukovog prevoda, i uopšte pravopisa i jezika, jer polemika nije vođena samo po pitanju tačnosti prevoda sa bogoslovskog stanovišta, nego i leksičkog, morfološkog, sintaksičkog i drugih gledišta.

Ipak, dr Veselin Čajkanović primećuje da „bez obzira na to što je to jedan od najlepših spomenika srpske proze, nije bio dovoljan ni bogoslovima ni laicima“.

Irena Grickat: „Tačno je da je Vuk u najvećem delu svoga prevoda postigao svoje savršenstvo, ali je tačno i to da mu sadržina i stil Biblije uglavnom nisu bliski. Vukove su misli i reči uvek žive i sočne, aktivne i neposredne, tako da se u ovom delu, naročito na mestima spiritualnim, ne retko i tačnih apstrakcija njegov stil u suštini pokazao neispravan… Na nekim mestima Vukov izraz nam izgleda tačan, ali suviše narodski, odnosno uprošćen, siromašan; 2. drugde, zbog izmenjenog jezičkog osećanja za pojedine reči i obrte Vukov stil postao je neprikladno bukvalan, nezgrapan; 3. sintaksa je ponegde ili nevešta, još u fazi borbe i neodrećenosti kad je u pitanju teža konstrukcija, ili strana današnjem književnom jeziku; 4. neke pojedinosti u morfologiji razvile su se pravcem drugačijih alternativa nego što su bile Vukove; 5. u leksici se takoće mogu sresti slučajevi zastarevanja ili potiskivanja u dijalektizam.“

Dr Emilijan Čarnić, svojevremeno profesor Bogoslovskog fakulteta, u svome negativnom raspoloženju prema Vukovom prevodu ci tira i Petra Đorđića koji kaže da „strogo uzevši, tako se nije govorilo ni na jednom mestu, ni pisalo ni u jednoj drugoj knjizi“. Profesor Čarnić se s pravom slaže s činjenicom da Crkva nije zvanično priznala ovaj Vukov prevod, ali ostaje i to da on ne uzima u obzir i sve šta su drugi (Meša Selimović, A. Belić, A. Stevanović i drugi filolozi, kao i Skerlić) po ovome rekli, a što sažeto prezentira dr Vladimir Mošin u svojoj izvanrednoj studiji Vukov Novi zavjet (Beograd, Prosveta 1974), u kojoj su izneti i oni najpozitivniji aspekti ovog poduhvata, nego se zadovoljava sa mišljenjem dvojice filologa.

Čarnić dalje kaže u svojoj studiji da „prevodilačka tradicija A. Stojković (!) — episkop Platon — episkop Ilarion — D. Stefanović, zanemarivana svesno ili nesvesno, može i danas da bude jedan tradicionalni faktor prilikom izrade novih prevoda“, dok „Vukov prevod nikada nije bio priznat kao crkveni prevod, iako je čitan i prihvatan zahvaljujući Britanskom bibli skom drušgvu, koje ga neprestano štampa.“

Mećutim, mora se primetiti da Vuk (kao ni Daničić Stari zavjet, 1865) nije prevodio za bogoslužbenu upotrebu, u crkvi, ili za rad po njemu u bogoslovijama (i posle Drugog svetskog rata u našim bogoslovijama predavala se Dogmatika po udžbenicima prevedenim sa ruskog, u kojima su svi citati iz Svetoga pisma bili na crkvenoslovenskom jeziku), nego da bi reč Božju učinio pristupačnijom narodu, za njegovo duhovno nazidavanje u porodici, i na bogomoljnim skupovima. Drugo, Vuk je bio svestan da on nije teološki obrazovan, nije pozvan da se lati ovog poduhvata, nego ga je obavio po nagovoru Kopitara. I treće, Britansko i inostrano biblijsko društvo štampalo je u svojoj istoriji na srpskom jeziku i prevode Svetoga pisma drugih prevodilaca, ali ih, bar do sada, nije izdavalo drugi put.

Ipak se moramo u potpunosti složiti sa konstatacijom dr Dimitrija Bogdanovića da „Vukov prevod Novog zaveta na narodni jezik nije mogao da obavi ovaj zadatak (misao Svetog pisma učini dostupnom narodu), makar i dobio odličnu i trajnu pozitivnu ocenu filologa zbog svoga doprinosa formiranju srpskog književnog jezika i stila, pošto su teološke i filološke manjkavosti Vukovog prevoda (pogotovo kada se pošlo u podrobnu analizu prevoda u odnosu na crkvenoslovenski i grčki original) bile očigledne već Vukovim učenim savremenicima i prvim kritičarima (Nikanor Grujić).“

Najbolju konciznu studiju o Vukovom prevodu Novoga zaveta dao je protojerej-stavrofor dr Vladimir Mošin, Vukov Novi zavjet (Beograd, Prosveta 1974),  čiji naslovi poglavlja govore sa koje strane je ovaj naučnik prišao Vukovom delu: I Vukovi prethodnici, II Istorija prevoda, III Kritika od 1847. do 1863. godine, IV Evolucija Vukovog prevoda, V Studij Vukovog prevoda — isto-rijske realije i dogmatika, VI Studij Vukovog prevoda — jezik i stil.

Uz spomenuto „Prosvetino“ izdanje Novog zaveta, pored Mošinove studije donet je Vukov Predgovor, Gde je što, Tekst Novoga zaveta, „Ogledi Svetoga pisma“ (1824) — fototipski — i Napomene i objašnjenja Dimitrija Bogdanovcća, Indeks reči tj. celokupni jezički fond Novog zaveta, Registar ličnih imena i Registar geografskih imena koje je pripremila Sonja Bogdanović, kao i pojedine faksimile, sve zajedno na 1.202 strane.

Prikazujući ovo kapitalno delo, biblista Čarnić odlično zapaža: „U Napomenama i objašnjenjima D. Bogdanović je dao komentar u vidu tekstološko-filoloških napomena i objašnjenja uz odrećena mesta u tekstu Vukovog Novog zaveta, uključujući sve leksičke i morfološke varijante, kao i varijante sintaksičke. Sam komentar u užem smislu polazi od uporećenja V kovog prevoda sa crkvenoslovenskim tekstom, sinodalnim ruskim i Luterovim prevodom, i sa kritičkim izdanjem grčkog originala u izdanju E. Nestle-a (1950)…

Opširnija filološka objašnjenja zamenjena su u slučajevima pogrešnog ili nedovoljno tačnog prevoda, navođenjem tačnijih verzija D. Stefanovića i E. Čarnića, kao i predlogom sopstvenog prevoda, ukoliko su sve postojeće verzije ocenjene kao nezadovoljavajuće. Ovim i jedinstvenim radom kod nas Bogdanović je dao svoj veoma značajan prilog srpskom prevodu Novog zaveta i njegovom perfektnom formiranju.“

Prevodi posle Vuka Karadžića

Platon Atanacković (+ 1867), episkop bački, preveo je sa crkvenoslovenskog na srpski praznična i nedeljna jevanđelja i apostolska čtenija (Novi Sad, 1860. g.; II popravljeno izdanje u redakciji Boljarića u Pančevu 1894). Prof. Čarnić kaže da mu je „prevod tačniji i tečniji od Vukovog, ali bliži crkvenoslovsnskom prevodu, sa koga je izvršen nego originalu grčkom“. — Međutim, ovaj prevod je nepoznat, pa ni u bogoslovskoj javnosti, osim biblistima.

Ilarion Zeremski (†1931), prof. Bogoslovskog fakulteta i episkop gornjokarlovački, počeo je da prevodi sa grčkog originala i tumači pojedine odeljke jevanđelja i da ih objavljuje u „Bogoslov skom glasniku“ i uz svoje skripte. Nije dao potpun prevod Novoga zaveta, ali je, kaže Čarnić, „svojim radom postavio nove i zdrave temelje našoj nauci, te ukazao na put kojim treba ići“.

O prevodu Svetog Jevanđelja po Jovanu Vojislava M. Petrovića (Beograd 1927) negativno mišljenje je dao D.S. (Dimitrije Stefanović), pitajući se kako se oni usuđuju za takav rad, jer ,,nije dovoljno samo znati grčki i srpski jezik“ da bi se prevodilo. Zamera im zašto piše Betanija umesto Vitanija, Betsaida — Vitsaida, Kefas umesto Kifa, a pravilno je zadržao Ilija, Jovan, Jerusalim, Avram, Natanailo. Međutim, prikazivač ovde zamera, kao kasnije Bakotiću, što je Jn 1,1 „pogrešno“ prevedeno: „i Reč beše Bog“, pa smatra da je bolje Vukovo: „i Bog bješe Riječ“, te se ovoga kasnije drži i Čarnić, dok prevod Komisije Svetog arh. sinoda ispravno prevodi: „i Logos bješe Bog“, na šta je Mošin ispravno ukazao.

Iste godine Biblijsko i inostrano biblijsko društvo u Beogradu objavilo je prevod Novog zaveta Luja Bakotića, latinicom i ekavskim narečjem. Isto Društvo štampa Bakotićev prevod „Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta“ (Stari zavet 640 strana, a Novi zavet 179, vel. oktava, Beograd 1933), sa kratkim sadržajem poglavlja, ponegde i uporednim mestima na početku odgovarajućeg odeljka, dvostubačno. Bakotić je bio u službi Ministarstva spoljnih poslova, pa i u Rimu, gde je verovatno došao na ideju o prevođenju. On je Dalmatinac, prevodio je sa latinskog, pa je tako zadržao većinu geografskih naziva i ličnih imena u latinskom čitanju, kao: Samuel, Nehemija, Ester, Ezekijel, Osea, Abakuk, Betlehem, Betsaida, ali druge ostavio u grčkom čitanju: Jerusalim, Jovan… Ovde treba posebno istaći da je to jedini prevodilac koji je svu jevrejsku poeziju (Psalme, Pesmu nad pesmama, delove iz Jova, iz proroka i sva druga pesnička mesta razasuta po Starom zavetu preveo pesnički, ritmički, metrički, i to veoma uspelo, a ne tek grafičkim izdvajanjem takvih mesta kao kod pojedinih prevodilaca kasnije.

Profesor Bogoslovskog fakulteta protoprezviter dr Dimitrije Stefanović(† 1945) preveo je nekoliko knjiga Novoga zaveta uz njihov komentar, od kojih se odlikuju: „Jevađelije po Mateju“ (II izd. Bgd. 1924), „Život i rad Ap. Pavla sa tumačenjem njegovih poslanica Galatima, (2) Timoteju, Titu i Filimonu“ (1926); „Sv. Apostola Pavla dve poslanice Solunjanima“ (1919): objavio je prevod Četiri Evanđelija (1929), Dela apostolska (1930), da bi mu najzad Biblijsko društvo štampalo „Sveto pismo Novoga zaveta“ (Beograd, 1934). Prevod je sačinjen sa grčkog. Poglavlja su izdvojena pasusima, ali nema sadržaja glava, ili samih poglavlja, kao kasnije kod prof. Čarnića.

Profesor klasične filologije na Beogradskom univerzitetu dr Veselin Čajkanović je prilikom recenzije Četvorojevanđelja naglasio „da se na njegovom prevodu vidi da ga je radio doista stručnjak“. „Stefanović je majstor u svome poslu i dao je prevod koji je na visini moderne nauke. Pored te unutrašnje vrednosti, prevod je čitak, jer je u pogledu jezika savremeniji, rečnik i gramatički oblici moderniji su. Time prevod dobija u jasnoći.“ Mećutim, isti znalac grčkog jezika nije dao prikaz Stefanovićevog prevoda celog Novog zaveta, a, s druge strane, njegovo mišljenje ne mora biti u svemu merodavno jer nije bio teolog.

Petar Đorđić, prikazujući prevod D. Stefanovića i pozdrav- ljajući njegovu pojavu, konstatuje: „Već sam taj fakt pokazuje, s jedne strane, da se kod nas oseća potreba za rečju Božjom, a s druge, da Vukov prevod, odnosno Daničićev, više ne zadovoljava.“

Navodeći napred citirana mišljenja o Stefanovićevom radu, u svojem radu „Tradicionalni i netradicionalni faktori u prevođenju Svetog pisma“, prof. Čarnić ipak dopušta da je ,,kao i svaki novi prevod kod nas, Stefanovićev prevod stekao izvesan broj protivnika koji su ga napadali, ali ipak čitali“, navodeći za utehu reči blaženog Jeronima: „U javnosti oni napadaju moje delo, a tajno ga čitaju.“

Za Stefanovićev prevod Novoga zaveta Dimitrije Bogdanović piše da „nijs bio dobro primljen, ali u dovoljnoj meri ni zapažen; mada teološki učen i dobro ocenjivan u stručnoj kritici (V. Čajkanović, P. Borćić), taj prevod je naišao na otpor upravo u teološkoj sredini Srpske Pravoslavne Crkve, koja se, paradoksalno, povela za glorifikacijom Vukovog prevoda i podlegla kultu koji je Vukovom Novom zavjetu stvoren u našoj filološkoj školi sredinom ovog veka (Aleksandar Belić, 1947). Stefanoviću se zameralo slabo poznavanje jezika i „zapadnjačko“ narušavanje pravoslavne tradicije u kritičkom prilazu tekstu Novog zaveta, pa i u tumačenju nekih važnih mesta.“

Doskorašnji profesor Novoga zaveta na Bogoslovskom fakultetu i izvanredni znalac grčkog i srpskog jezika, uz to veliki bogoslov koji je izrastao iz liturgijske — a ne kabinetske — tradicije Pravoslavlja, episkop bački dr Irinej Bulović misli da je Stefanović „potpuno zaslužno stekao sebi ime kao autor prvog zaista stručno i znalački urađenog prevoda sa grčkog izvornika na moderni srpski jezik“.

Kritičari su se, između bezbroj drugih primedbi koje su pokazale Stefanovićevo nepoznavanje srpskog jezika, što povlači i dogmatske implikacije, posebno ustremili na ono klasično mesto kod Jovana 1,14, koje on prevodi: „I Reč postade meso“, zatim na upotrebu nekih provincijalizama (npr. salaš za imanje) i dr. Držeći se protestantskog kritičkog izvornika, kao i docnije Emilijan Čarnić rimokatoličkog kritičkog izdanja A. Merka (Rim, 1957), on izbacuje tzv. interpolacije, kao kraj Molitve Gospodnje: ,,Jer je tvoje Carstvo, i sila i slava u vekove. Amin“ (Mat. 6,13), dok 21. stih 17. gl. po Mateju stavlja u zagrade i prevodi glomazno: „A ovaj rod ne izlazi osim pomoću molitve i posta“, dok u prevodu Sinodalne komisije (1934) ovaj stih zvuči poslovično i ima dalekosežni dogmatski značaj: „A ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“. Ovakvih primera ima veoma mnogo, a svrha ovog rada je uglavnom odrećena njegovim naslovom, tj. ima karakter saopštenja, obaveštenja.

Na šta se sve svodi i kakve posledice po bogoslužbenu praksu i dogmatsku zasnovanost pravoslavne teologije može imati prevoćenje sa jednog, pa i najboljeg, „kritičkog“ izdanja Novog zaveta izložićemo navođenjem mišljenja, ovde nezaobilaznog, dr Dimitrija Bogdanovića novodom prevoda Novog zaveta drEmilijana Čarnića (†1995), redovnog profesora Bogoslovskog fakulteta, koji je objavilo Biblijsko društvo u Beogradu 1973. godine.

Ovaj vredni teolog, koji je objavio komentare na više novozavetnih knjiga, napisao mnoge stručne udžbenike za studente Bogoslovskog fakulteta, preveo više bogoslužbenih knjiga, pa i Psaltir sa Sepguginte (Kragujevac, 1979) i Parimije (Kraljevo, 1980). najpre je o svome trošku objavio pojedinačno Evanđelje po Marku (1963), po Jovanu (1964), po Mateju (1965), po Luki (1968), Dela apostolska (1969).

Na kraju Novog zaveta Čarnić je dao sažete uvode u novozavetne spise, kao i objašnjenje najvažnijih pojmova, naziva i imena (prevedenih sa nemačkog tzv. „dinamičkog“ izdanja Novog zaveta pod naslovom Die Gute Nachricht, Štutgart 1971, izdanje Sjedinjenih biblijskih društava), tri geografske karte i plan Irodovog hrama u Jerusalimu.

Prvu povoljnu ocenu dao je episkop Sava Vuković, da bi dr Ksenija Atanasijević napisala: „Najbolji prevod na naš jezik dobili smo zahvaljujući savesnom udubljivanju u originalne tekstove i odličnom poznavanju našeg savremenog književnog jezika“ prof. Čarnića. Navevši nekoliko probranih odeljaka uporedo kako su prevedeni kod Vuka, Stefanovića i Čarnića, ona zaključuje da je „Čarnićev prevod najbolji i najuspeliji“ i da on nije nigde povredio čistotu našeg jezika nepotrebnim kovanicama. „Ceo prevod d-ra Čarnića odlikuje se izuzetnim poznavanjem grčkog i našeg književnog jezika, čistotom stila, tačnošću i lepotom.“ Dr Atanasijević je bez sumnje bila pozvana da procenjuje poznavanje grčkog jezika prevodiočevog, ali smatramo da bi književni kritičari trebalo da kažu svoju reč o njegovom i Stefanovićevom poznavanju jezika na koji prevode, pošto se u bogoslovskim krugovima drži da su oba prevoda urađena kabinetski, a u književnim krugovima nisu ni zapaženi.

O prevodu Novoga zaveta Komisije Svetog arhijerejskog sinoda, koji je objavljen 1984. godine, govorićemo posebno.

protođakon Radomir Rakić

Izvor: SPC