Живот за причу
1 min read
Добро је да је новинарство у Србији само по себи већ дуже главни облик борбе против сваке неправде: новинари откривају наручиоце политичких атентата, откривају убице својих колега, разобличују корупцију, раскринкавају шефове нарко-мафије и здушно помажу у припреми ванредних избора. Је ли то, заправо, и разлог што понеко од колега понекад бива и убијен? Пошто у време недемократских и демократских режима у земљи Србији у протеклих 13 година нису смели да истражују корупцију, нити да приупитају шефове обавештајно-безбедносне заједнице и јавне тужиоце ове земље ко то годинама крије доказе за убиства колега новинара.
Истина, у прошлости су око тога неки новинари и нека удружења стално постављали та питања, али општа и не на конкретне адресе – с именом и презименом. Рецимо, да ли смо питали бившег шефа координације обавештајно-безбедносних служби државе Србије ко је убио наше колеге и затражили од њега да одговори на наше захтеве? Није ваљда да он то није знао, а гости српских затвора на дуже време то одавно знају? Но, можда је неко и питао тог шефа, можда ја то нисам запазио, шта да се ради, владала је диктатура демократије.
И да сада није било сиротог затворског штићеника господина Легије, о доказима за убиство колеге Славка Ћурувије, наравно, још и данас не бисмо знали. Но, захваљујући управо Легијином кајању и његовом осећају за правду и истину, и ми новинари у Србији постали смо хероји у очима целе нације. Ми смо номади отпора, ми смо јавни трибунал. Јер, то је наша мисија, то је живот за причу. За разлику од Латинске Америке, где медији који превише „чачкају” одједном остану без реклама, затим следе откази „незгодним” новинарима и уредницима, или им држава одмах одузме држављанство, а убиства дођу тек као трећа фаза.
Тамо су све то степеновали. Ми у Србији нисмо тако фини и прескачемо те непотребне међуфазе. Сада нам остаје још да Легију одликујемо Орденом затворског покајника првог реда. Са пругастом подвезицом. Пошто он од државе за ову истину ништа друго и не очекује. Нема смисла, где би он то? Ако га се сете, сете…
Мерне јединице духа времена садашње Србије одавно су поремећене, ново је увек носило трагове старог. Могућност деконструкције у вези је с могућношћу реконструкције, оно што називамо реформама јесте повлачење социјалне државе, ако прође овај закон о раду, онда је предаторски неолиберални капитализам у Србији победио. И радни ће човек у овој земљи бити вишеструко слабије заштићен од радника у Немачкој.
А ми, јелте, хоћемо у ЕУ? И то нема никакве везе с политичким флоскулама о нашим радницима нерадницима. Платите их колико вреде, па да видите како ће радити. Овакав распон плата у Србији, између менаџерско-хоштаплерског слоја и радника произвођача, још није забележен у светској историји, осим у Латинској Америци.
Пљачка се и даље одвија, јер код нас влада формула: сва моћ тржишту. Уз то иду и наше верзије свих перверзија неолиберализма: идеологија деоничарске вредности и неједнакост у расподели прихода, искуство да курсеви акција пробијају плафон када се најаве отпуштања. Српски турбокапитализам, то јест „терор економије”. Или, зашто се у изградњи државе благостања српски политичари не ослоне на идеје лорда Џона Мајнарда Кејнса.
