• Издвојено
• Поглед

Пет километара српског раја

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Постоје неке тајанствено лепе деонице српских путева, на којима се осећате некако посебно лепо и пријатно.

Шума / Илустрација

Пише: Драгослав Бокан

Постоје неке тајанствено лепе деонице српских путева, на којима се осећате некако посебно лепо и пријатно. Душевни адреналин вас хвата и подиже у осећање далеко од сваког практичног плана и конкретног разлога вашег пута.

Тако се осећам увак када возим од Перлеза до Титела, од скретања са ауто-пута према Манђелосу и Шишатовцу или кад кренете од Жиче ка Студеници.

Све су то етапе путева који вас више воде до вас самих и оне дечије безбрижности са неке наше давне екскурзије него до неког конкретног места и задате дестинације.

На овим чудесним стазама, са руком избаченом кроз прозор и спонтано рођеним осмехом ведрине, важно је ПУТОВАТИ, “једрити” уз узбуљиви и непосредно осећање авантуре, него “стићи тамо где смо пошли”.

Овде циљ није ни најважнији, па чак ни битан, јер “фактор време” и онај везан за “план пута” наједанпут престају да буду одређујући и превасходни. Напросто, одједном се нађете у улози романтично лебдећег облака над бескрајном пучином или над океаном пролећног зеленила и почнете да СКИТАТЕ (а то је једини слободан, заиста аристократски облик путовања).

Ни на небу ни на земљи, и ви као оживљени чардак сопствене судбине пловите У ПРАВЦУ НЕЧЕГ ШТО СТЕ ОДАВНО ЈОШ ЖЕЛЕЛИ ДА ВИДИТЕ, ка месту које у себи носи шифре ваших “мапа са благом” положене у нека непозната и свима другима (сем вас) “обична места”.

И Мерлинова магична шума, широки путеви (са све вилама из бајки) Краљевића Марка, и небо под којим сања отворених очију умирући кнез Андреј Николајевич Болконски, и Толкинова “Међуземља” (коју данас замишљамо као новозеландске филмске пејзаже), и трг на коме пати и болно снева Вајлдов Срећни принц, и тајни пролази којима меланхолично шета Корто Малтезе, и бели болнички шатор на ободу бојишта Великог рата у коме своје љубавне страсти онако неуспешно кроти Сташа Краков (у својим “Крилима”), и опустеле долине око Артуровог Камелота, и царски Призрен српског средњовековља, и кавкаске испоснице по којима, замишљен, лута Валентин Свенцицки и тамо се дружи са “грађанима Неба” у црним монашким одорама… све су то делови оне исте маштовите мапе коју и ви, понекад, можете да препознате док се пред вама путеви свакодневице претварају у стазе на којима можете (као нигде другде) да разговарате са бољим делом себе. На миру и до миле воље.

Такав исти осећај сам имао прекјуче док сам путовао од Сијаринске Бање (на пола пута између Лесковца и Приштине) ка Медвеђи.

Тих пет километара сам просто летео, осећајући се као да сам на коњу или у кочијама, а не у свом мајушном црном “Полу”, са све ветром, сунцем, зеленилом и хоровима распеваних птица (поређаним у почасни шпалир крај пута).

Ја сам све време возио са гласно појачаном “Музиком из времена Франциска Гоје”, коју сам купио у продавници са сувенирима мадридског “Прадо” музеја. И овај барокни, кристални звук музиком исповеђене вере је кадио, симболично “поливао” и уметнички допуњавао дивље-лепе пределе којима сам јездио ових десетак незаборавних минута…

Зелена боја је просто текла са обе стране пута, кроз разигране, близаначке кракове ових моћних река стабала, крошњи и лишћа што све време јуре око мене. Као да ја стојим у месту, а ове густе шуме се неуморно тркају крај мене и промичу као да их неко јури.

Звукови су се мешали у чаробни коктел најразличитијих мелодија, шумова и ритмичног пулсирања живе Природе, који се широкогрудо пресипао према мени са свих страна овог заводљивог Божијег џубокса (који чини да вам се нестрпљиво и увек пребрзо време претапа у мермерне отиске вечности, са свим благодатима овог исцељујућег успоравања).

А Сунце се преливало преко зелених плоха сценографије “непрекидних шума”, показујући ретким путницима какве све флоралне фигуре овде постоје: и плетенице уплетених зимзелених иглица и пламене крошње које вас упорно гађају соларним стрелама и нерашчешљани чуперци на врховима тек ижђикалих стабала и покоји усамљени, моћни храст (непорециви “краљ шуме”) који се поносно огледа у вашем дивљењу и остаје да чува своје парченце планете…

Зелено, сочно, распламсало, увијено у тек наслућену летњу топлоту, ово неукротиво растиње вам нуди могућност да у њему видите толико тога изнад & изван досадне ботаничке дијагнозе ових “предела”…

Све се то спојило и стопило у један прелепи осећај и прави “предукус раја”, онаквог каквог су га замишљали наши вером задојени и испуњени преци. Са све “замрзнутим временом”, неком посебном нежношћу и мекотом у укупном доживљају ових тако посебних минута, са свешћу о томе да ништа није као што изгледа и да свака наизглед обична ствар има своје дубље, мистично и суштинско значење. И да смрти нема, бар не у оном застрашујућем смислу “извлачења тепиха испод ногу” и “муњевитог пада у вечни мрак”.

Да, постоји теологија интуитивних спознаја, тих раскриљујућих момената када вам се све невидљиво и скривено одједном отвара у свом правом виду и иначе нам невидљивим димензијама.

А путовања – онда када свест откључате и кључ баците далеко од себе – вам могу неочекивано тога донети, и то онда када то најмање очекујете.

И за то не морате путовати од Даблина ка Фиренци или Венецији, или од Авињона ка Лисабону или Прагу: може вам се то десити и на путу од Сијаринске бање ка Медвеђи, у сакралној димензији најдубљег доживљаја тајни лепоте ваше Отаџбине.

А огуљени билборд крај пута, са висећим папирним крпицама давно одлепљених политичких плаката се ту појављује као бизарни подсетник на сву безначајност оних ствари које се чине посебно важним тамо далеко од оваквих места и доживљаја. Баш као и распали остаци напуштеног седишта једне некада екстремно-популарне српске популистичке и политикантске партије у самој Медвеђи…

То су апсурдни и трагикомични призори који додатно појачавају препородитељски и освежавајући осећај смисла и узвишености уткан у наш непосредни доживљај Природе и људског места у њој.

Труљење лажних овоземаљских и пролазних обећања се савршено уклапа са исконским буђењем раскошне Природе, од Бога нам дароване.

Да се зна ко је ко и шта је шта.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: