• Поглед

Црна Гора није (ND-oj-H-a) MONTENEGRO

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Пише: Перивоје Поповић

Много тешких и претешких питања без одговора одавно, а ових дана посебно жестоко и често недолично, потресају историјско и етичко биће Црне Горе. Нека и нашој скромности буде дозвољено да се јавно запитамо – када се и како се искроносна светопетровићевска Црна Гора по игу Постања у добробитном свјетлу преставила великом свијету, свом прародном словенском величејству понајприје, а потом … „из грмена великога лафу трудно изаћ није“?!

Озбиљни историографи и посвећени истраживачи из окриља бројних научних спознања, у многоме су сагласни (што није баш чест случај) да се одговор на наше питање ситуира управо у времену и интересовању Руског Императора ПЕТРА  I  ВЕЛИКОГ, знаменитог творца модерне и свјетски надмоћне Русије (1682 – 1725).

Према подацима које утемељује академик Душан Мартиновић, велика Русија Петра Великог прва значајна сазнања о Црној Гори добила је од свог истакнутог дипломате грофа Петра Андрејевича Толстоја, тадањег руског конзула у Турској и то посредством касније чувеног руског адмирала, Матије Змајевића, родом из Пераста. “ Толстој се са Змајевићем упознао још 1698.године, када је по налогу Петра Великог, ради упознавања јужнословенских земаља, био његов гост у Перасту“. ( Душан Мартиновић: Генерали из Црне Горе у руској војсци, ЦИД, Подгорица, 2002, стр. 49 )

Након тога слиједи чувена Грамата ( службено царско писмо) упућена од стране Петра Великог првом црногорском Владици из куће Петровића Његоша, Данилу Шћепчеву Петровићу (рођен око 1670, посебно се истакао у току битке на Вртијељци („Витезови, Срби вртијељски…“), 1685-те године, као 15-годишњак, тако се посредно сазнаје год. рођења, 1697-ма је година хиротоније од стране патријарха Арсенија I I I Чарнојевића, – 1735, година упокојења;  Шћепац-Шћепан, Данилов отац  био је син Петров – унук Данило, цивилно Никола, је узео дједово име за основу презимена, па се тако цијела дуговладајућа династија прозвала Петровић. Данилово представљање као „војеводич српској земљи“, поједини тумаче и као право на војводство наслијеђено од дједа Петра и даљих предака .)

У реченој Грамати – писму, манифесту, апелу, коју су уз препоруке грофа Саве Владисавића-Рагузинског, у Црну Гору донијели Иван Лукачев (по Д. Мартиновићу, цит. дј. стр. 7) Подгоричанин, Лукачевић (по Јагошу Јовановићу: Историја Црне Горе, ЦИД, Подгорица, 1998, стр.93 ) и херцеговачки трговац, потом руски пуковник и гроф Михаило Андрејевић Милорадовић.

Основна порука Грамате је позив на борбу за слободу, на отпор турском и сваком другом насиљу и терору. Догађање је датирано на дне 3 / 13. марта 1711. године. „На вијест о доласку руских емисара похрлили су у Црну Гору главари сусједних кучких и херцеговачких племена“. (Душан Мартиновић: Цитирано дјело, стр.7)

Нека буде дозвољено да кажемо да су управо тада Црна Гора, Брда и Херцеговина у новом, заштитничком смислу упознали словенску православну Матушку Русију. Конкретна позитивна посљедица датих збивања јесте прво иступање наших поробљених крајева на слободну међународну сцену и најконкретније чувена Битка на Царевом Лазу 17 / 29. јула 1712. године, на Дан Огњене Марије. Аутор ових редова управо ту битку сматра стварним нуклеусом модерне црногорске државности засноване на православним темељима српске и славено-српске духовности, узајамности, братског сагласја и помоћи, о чему је било и јавне ријечи од стране потписаног 27.02.1998.год. у Подгоричкој Народној Библиотеци, поводом представљања дјела Сава Драгојевића.

Битке на Мартинићима и Крусима 1796. године суштински су континуитет претходно исказаног и учињеног, а битке на Вучјем Долу, Медуну и Фундини (апострофирамо највеће и најзначајније) из 1876.г. пуни су крунски чин обликовања Црне Горе. „Митрополит Данило је утро пут којим ће ићи његови насљедници“ (ибид. стр.9 ) тако да “ црногорски владари-митрополити: Сава (1700 – 1781), Василије (1709 – 1766), Петар I (1747 – 1830), Петар II (1813 – 1851) и књаз-краљ Никола (1841 – 1921) у својој спољној политици ослањали су се на једноплемену и једновјерну Русију“.(ибид.) Аутор цитираног дјела у овом контексту, наравно,  не спомиње књаза Данила, првог свјетовног владара подловћенске Црне Горе и Брда – чешће је својеглаво био наклоњен западним великосилама, посебно Француској.

Занимљиво би било да се без ускогрудости истражи колико је тако нагли заокрет уз „асистенцију“ грађанке Квекић, допринио његовој непопуларности међу Црногорцима и Брђанима, и коначно његовом трагичном крају од црногорско-брђанске руке – непосредан повод, вјероватно је само убрзао знани и контраверзно сказивани чин скончања.

Управо ситуирана историјска збиља чији смо кратак сиже, уз сва увјерења и могуће ризике овдје изложили, у квази-науци „рађају“ данас потребу непознатих и непозваних на тзв. ревизију историјске истине. Међутим, ти напори подјармљене и понижене „науке“ – узалудни су код непобитних чињеница које адекватно освјетљавају трагове дубоке богочовјечности у којој историјској надахнутости, етичности и укупности је настајала и началствовала слободоумљем и слободарством саздана Црна Гора.

П. с.

Управо због тога истичемо у пост скриптуму, Црна Гора није Мontenegro – Montenegro није Црна Гора. Коме ја пак до Montenegra, нека … Нека га прави, али не у Црној Гори!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: