Трибина у Књижари Матице српске

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко,“ ријечи су мајора Милана Тепића који је 1991. године погинуо жртвујући себе за отаџбину и спас своје војске.

Тепић је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске. Са њим је погинуо и млади војник Стојадин Мирковић, који је одбио да се преда.

Поводом годишњице смрти мајора Тепића Унија за неутралност ће, у четвртак 29.9.2016. године, у просторијама Књижаре Матице српске у Подгорици, одржати вече посвећено двојици хероја.

Вече сјећања посвећено храбрости мајора Тепића и његовог војника Мирковића почиње у 19 часова.

Говоре:

Свештеник Предраг Шћепановић и, 

Гојко Раичевић (предсједник Уније за неутралност).

Мајор Тепић погинуо је јула мјесеца 1991. године, спасивши своје војнике и ко зна колико могућих жртава оружја које је уништио дајући свој живот.

Тог мјесеца мајор се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су војнике ЈНА, који су се били на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у опсади. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути.

Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра.

Касарна је нападута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица, чиме је мајор био принуђен да се повуче у складиште и одатле организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат.

Мајор Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта и упозорио их ријечима:

„Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.

Да не замјерате ми ако сам негдје према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник“.

Кад су се војници нашли на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, Тепић је минирао складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух.

Према званичним подацима, поред њега, погинуло је 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали“.

Поред мајора страдао је и 19-годишњи војник Стојадин Мирковић, који, упркос његовој наредби, није хтио да се преда. Он је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стријељан је и командир страже Ранко Стефановић.

Милан Тепић је рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.

За јуначки чин мајор Тепић је, одлуком Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, постхумно одликован Орденом народног хероја.

Њему у част, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: