Трагедија и фарса: Када ће српски клуб поново играти у финалу Купа шампиона

У посрнулом српском фудбалу, јуче се одиграла мала симболика. Партизан је освојио куп баш на дан кад се навршавало 50 година од чувеног финала против Реала када је „једини српски клуб постигао гол у финалу Купа шампиона“. Ове године се навршава и 25 година од Звездиног Барија. Да су богови судбине који су зацртали овим просторима избијање рата на педесетак година, били једнако ревносни и у исписивању фудбалског „тајмлајна“, сада бисмо говорили о шансама неког нашег тима да настави ту традицију.

Фудбал је као спорт највернији игроказ онога што зовемо савремена цивилизација. Хетерогени спој уметности и рата, у ком су хероји једнако они који подражавају песнике – чији плес са лоптом подсећа на стихове поезије, као и они који се не оптерећују моралом и хладнокрвно газе преко мртвих да би постали владари планете. Рат је продужетак политике другим средствима, али и фудбал често зна да буде продужетак рата, уз неизоставну чињеницу да се све на овом свету, па тако и у фудбалу, врти око новца. И у таквом фудбалу, који је често уточиште малог човека од реалног, знају да важе историјске законитости као и у „стварном животу“.

Једна од тих законитости које важе и у фудбалу и у цивилизацији је оно Марксово о „понављању историје“, само без трагедије и фарсе. Јер фудбал је по својој природи јединствени спој трагедије и фарсе. У фудбалу ниједна победа не траје вечно, и беспоговорно се претвара у фарсичну трагедију (подсетите Бразилце на последње Светско првенство и биће вам јасније).

У посрнулом српском фудбалу, јуче се одиграла мала симболика. Партизан је освојио државни куп – онај што се некада звао „Куп маршала“ – баш на дан кад се навршавало 50 година од чувеног финала против Реала у Бриселу када је „једини српски клуб постигао гол у финалу Купа шампиона“.

А, симптоматично, у овој 2016. години, навршава се и 25 година од Звездине титуле у Барију.

Да су богови судбине који су зацртали овим просторима избијање рата на педесетак година, били једнако ревносни и у исписивању фудбалског „тајмлајна“, сада бисмо говорили о шансама неког нашег тима да настави ту традицију. Да имамо бар мало бољи фудбал него што заслужујемо, можда би се данас и светски и домаћи медији поигравали „српском клетвом“ – као, рецимо, оном Бенфикином – о игрању финала на 25 година, док би играчи Звезде или Партизана реално снивали како 28. маја истрчавају на терен Сан Сира док се мушема Лиге шампиона вијори на центру игралишта. Но, богови су за нас имали другачије планове.

Оставили су нам само да се сећамо тог несретног 11. маја 1966. у Бриселу, и пресретног 29. маја 1991. у Барију.

Матекалове бебе. Тако су називали генерацију Партизана која је замало покорила Европу, по великом тренеру Флоријану Матекалу, под којим су таленти у црно-белом дресу расли ко купус у Футогу. И као парафраза „Манчестерових беба“ које су црно-бели победили у полуфиналу. Иронија је да то није била најсјајнија сезоне те генерације предвођене „Тхе голманом“ Милутином Шошкићем, и највећим интелектуалцем југофудбала Велибором Васовићем, уз Галића, Јусуфија, Ковачевића, Чебинца, Миладиновића… Лоши резултати у првенству били су само најава деценијског понора Партизана.

Много се очекивало од финала са Реал Мадридом, верујући да Реал није више „онај Реал“ са Пушкашем, Кочишем и Ди Стефаном (од старе гарде играо је само Хенто), док је Партизан био сила у настајању. И Брисел је тих дана навијао за Партизан, или бар био благо наклоњен црно-белима, јер је у једном од претходних кола Реал „тукао“ Андерлехт уз помоћ судија.

Детаљи утакмице су већ навелико познати, како је Партизан повео, па примио два гола у другом полувремену, као и чињеница да је као највећи кривац за пораз означена тадашња управа клуба која није знала како да води тим у тако озбиљном такмичењу. Баш као и тренер Абдулах Гегић коме су касније спорадично спочитавали недостатак ауторитета да заузда играче који су се први пут сусрели са разноразним менаџерима и заметком онога што ће израсти у индустрију.

Чувени новинар Марко Марковић који је присуствовао утакмици, рецимо, сведочио је како су се „представници произвођача спортских реквизита, утркивали – ко ће стићи до ког играча и приволети га да за стотинак долара, уместо ових копачки, на пример, узме друге и у њима истрчи на терен“. Наводно су се Васовић и Михајловић пре утакмице потукли око тога у којим копачкама треба да играју?! Атмосфера у екипи је толико ‘напукла’ да су играчи раздвојено путовали у Брисел, а за повратни лет готово да није било заинтересованих путника. Најбољи играчи, и они који су навршили 28. годину, исте те бриселске ноћи, 11. маја, већ су потписали уговоре са иностраним екипама. И никада више на терен није изашла екипа која је можда прва била претеча српског фудбалског рокенрола.

Прича се да је после финала чувени Артур Такач имао „развојни план“ Партизана који је подразумевао да се сачува екипа и њој придода Јошка Скоблар, с којим би Партизан неколико година био значајан европски фактор. Наводно, реакција управе је била „Ко воли Партизан остаће“.

Тачно 25 година и 18 дана касније точак фудбалске историје се поново осмехнуо Београду. Овог пута другој страни Топчидерског брда, и овог пута је све било далеко организованије. Као да су историјске лекције научене – нама тако несвојствено – све што није штимало у Партизану, овога пута у Звезди је куцало као швајцарски сат. Успех Црвене звезде није био последица стихије, срећних околности окупљања талентоване генерације упарене са ентузијазмом врхунских тренера у млађим категоријама. Успех Црвене звезде био је производ далеко савременијег приступа у којем је управа клуба са Цветковићем и Џајићем на челу осмишљавала развојни план из свих аспеката, што фудбалског, што пословног.

Ако је прича о Партизановом походу кроз Европу „већ позната“, онда је Звездина епопеја из 1991. лектира.

И док су партизановци уочи свог финала деловали као разбијена банда, Цвеле и Џаја су све држали под конац. Како нам је својевремено испричао Цветковић, играче су држали затворене у једној хацијенди, чак су им и телевизоре забранили.

Звездини фудбалери су те године по европским травнатим теписима деловали као они песници с почетка приче, Савићевићеви дриблинзи, продори Роберта Просинечког, Југовићева додавања, Михајловићеви шутеви, слагали су се као стихови, а у тој борби добра и зла, појавили су се и они „други“, отелотворења фудбалског зла које је тих година персонификовао Тапи.

За крај нам остаје само рецепт руководиоца који једини у Србији зна како направити тим који може да постане првак Европе.

Цвеле нам је то овако објаснио: Прво, морате да имате велики клуб; друго, одличан тим; треће, новац; четврто, добре релације са свим факторима у УЕФА, судије, делегати… И пето, морате да имате среће.

И не звучи тако компликовано?!

Идеја да би српски тим могао да игра у финалу, из данашње перспективе, за европски фудбал је вероватно исто што и „црни уторак“ за берзу. Ни наше национално самопоуздање није као што је некад било, и није да постоје они који у такве ствари искрено верују. Али чињеница да се то дешавало, сигурно нам никада неће дати мира.

А поготово нам неће давати мира питање: Колико ли само данашњи фудбалски „успеси“, попут оног јучерашњег у купу, делују као фарса?

Вељко Миладиновић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: