Рогозине, извини

„Господе, опрости им, не знају шта раде (Свети Стефан)

Година 1904. крај јануара: Ситуација у предјелу Манџурије и Кореје више него напета. Наиме, због сукоба око интересних сфера долази до заоштравања односа између Русије и Јапана. Охрабрена епитетом силе, али и побједничком улогом у сукобу са Отоманским царством, Русија полако шири свој утицај на азијском континенту. Корак по корак, стицала је предност.

Међутим, у очима Јапана, тада младе силе у замаху, Русија прави погрешан корак: узима под своју контролу итекако значајну поморску базу – Порт Артур. Са друге стране, охрабрен финансијском подршком која је стигла из САД и Велике Британије, Јапан десетог фебруара подмукло напада руске војнике стациониране у тој бази. Тек 3 сата након тог бруталног напада и званично објављује рат Русији. Због финансијске подршке које су зараћене стране добиле од бројних земаља, рат убрзо поприма карактеристике глобалног.

Почетак фебруара, исте године: дешава се у Црној Гори. Двор краља Николе необично тих и сабласан. Очекује се долазак сердара на консултације са краљем поводом ситуације у Манџурији. Краљ Никола, али и остали сердари потпуно свјесни да бројчано не могу утицати на ратни сукоб двије силе попут Јапана и Русије, ипак казују да не могу стајати по страни, ма колико минорно њихово физичко учешће било. Један од најватренијих заговорника одласка на фронт је био ађутант и бригадир Јован Липовац. Није требало много: краљ Никола доноси одлуку да се Црна Гора прикључује Русији у овој борби, те да скромно шаље свој одред на челу са бригадиром Липовцем и Лексом Саичићем. Разлог је био једноставан: захвалност Русији на помоћи у борби против Турака, али и на пшеници која је сваке године несебично стизала.

Већ следећег јутра Црногорци су се отиснули на далек пут, а многи од њих на пут без повратка. Уз бројне недаће, пут је трајао данима. По доласку на фронт, руска војска са одушевљењем поздравља долазак Црногораца, углас говорећи да им је овим братским чином подигнут морал, те да ће им до гроба бити захвални. Генерал руске војске тада изговара, сада већ антологијску реченицу: “Црна Гора је показала да је једини и истински пријатељ Русије“.

Почињу крваве борбе, што на копну, што на мору. Због интензитета ратовања, није се јасно видјело гдје се суровије воде битке. Наиме, јапанска морнарица је у то доба развила технологију подводних мина, те је у самом старту потапањем руских бродова стекла важну предност. Са друге стране, престрашени голобради младићи су гинули у страховитим окршајима на копну, широм Манџурије. Ипак, један од њих је изазивао посебну пажњу: Лексо Саичић, родом из Берана. Многи записи кажу да је био један од најбољих ратника тог доба: брз, окретан, храбар, вјешт са мачем, ријечју – јунак. Убрзо је задивио и руске генерале својим умијећем. Једном приликом, Лексо се у оквиру руске војске нашао на мегдану са јапанском војском. Како су тадашњи обичаји налагали, и једна и друга војска су слале на мегдан по једног најбољег ратника из својих редова. Страх је облио многе руске војнике – не и њега. У секунди је гласно замолио руског генерала да му одобри да се бори са јапанским самурајем. Генерал одобрава, уз молбу да скине свој капут, не би ли био бржи. Лексо, сад већ историјски, одговара: “Којој овци руно смета, онђе нема ни овце, ни руна“, те сигурним кораком закорачи на мегдан. Битка између црногорског бригадира и јапанског самураја је била, како кажу, епска. У муњевитим размјенама удараца мачем, Лексо је ипак сијевнуо мало брже и посјекао самураја, те донио, превасходно моралну, побједу руској војсци у том окршају. Захваљујући том подвигу, Лексо је постао јунак у Русији, али и понајбољи представник надалеко познатог црногорског јунаштва. Ипак, не и једини. Милан Јовановић, голобради младић из села Петњица, недалеко од Шавника у Црној Гори, је такође био један од храбрих црногорских војника који су се придружили Русији на фронту. Захваљујући лијепом статусу који је стекао у Руско-јапанском рату, одлучио је да остане у Русији, гдје је окружен породицом, на концу и умро.

Година 2016. Милова Црна Гора: 112 година након тог рата, унуку по мајкиној линији, поменутог црногорског борца Милана Јовановића који је учествовао у Руско-јапанском рату, је забрањен улазак у Црну Гору, разлог: санкције које је Ђукановићева Влада увела руској. Дмитриј Рогозин, потпредсједник руске Владе, али и унук Милана Јовановића из Шавника, се налази на списку људи којима је црногорска Влада забранила улазак у земљу. Дакле, човјек који не само што је родом одавде, већ није прекршио ниједан једини закон, не може да дође на своју ђедовину јер је – човјек без принципа и морала – Ђукановић, не би ли се додворио својим шефовима, тако одлучио.

Са друге стране, Хашим Тачи, човјек кога је прије само десет година америчка тајна служба, ЦИА, сврстала на списак најопаснијих европски терориста и човјек који је према бројним релевантно-званичним списима трговао људским органима, је, захваљујући ДПС-у постао почасни и заслужни грађанин нашег града Улциња. О шверцеру оружја Дахлану, диктатору Шинаватри и многим другима који су добили црногорско држављанство, излишно је говорити.

Коначно, Русија и Црна Гора су тај рат изгубиле, али су сачувале понос, част и достојанство. Као незаслужан, обичан и просјечан грађанин Црне Горе, стидим се у шта смо се данас претворили и какву погубну спољну политику водимо, за разлику од наших предака. Јер, пазите: Руско-јапански рат у ком су учествовали и храбри Црногорци није догађај који се одвијао у митском периоду од прије нове ере, напротив, причамо о – у временском континууму – недавној прошлости. Ако наставимо овако да губимо пријатеље и некад савезнике – на крају ћемо изгубити и сами себе. Ако већ нисмо.

И зато, Рогозине, не као земљак земљаку, већ као човјек човјеку: ИЗВИНИ.

Пише: Владислав Дајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: