Пише: О. Дарко Ристов Ђого
Летонски парламент (Сејм) је донио закон којим је Летонску православну цркву Московске патријаршије прогласио „независном“ од Москве. И у такву атмосферу сада долази патријарх Вартоломеј да размотри могућности преузимања црквене организације. Септембар је у Истанбулу нарочито лијеп: његове улице и воде пресијавају вијекове под раним јесењим сунцем. Но један старац са Босфора и поред све љепоте запутио се у град помало налик на Истанбул: на ушће Даугаве у Балтичко море, у увијек помало хладну Ригу. Ријеч је о патријарху који себе назива „васељенским“ (или, како би рекао владика Данило Крстић – „васионским“) – Вартоломеју
План Вартоломејовог пута предочен је раније новинарима и састоји се од, за „зеленог патријарха“, стандардних станица: сусрет с политичким врхом Летоније (предсједником, премијером, министром иностраних послова), као и једно предавање о екологији.
Иако ће у плану посјете бити и обавезно „екуменско богослужење“, није познато или није планирано да патријарх оде на тамошње ново јеврејско гробље на коме почива „чаробњак из Риге“ Михаил Нехемјевич Таљ, један од најгенијалнијих шахиста ХХ вијека. С обзиром на то да међуправославни црквени односи већ одавно подсјећају на шаховску партију, можда би та посјета имала извјесне симболике и смисла. Ипак, биће да је патријарху Вартоломеју Рига важна због конкретнијих црквено-политичких послова, па за Таља и његову игру тренутно нема времена (или интересовања).
Црквено-политички значај посјете није нарочито тешко уочити. Православна црква у балтичким земљама већ од краха СССР-а изложена је вишедеценијским притисцима и прогонима као својеврстан „реликт руске окупације“, каквим је врло често и отворено означавају власти новопечених националних држава. Тај процес се, након почетка СВО, интензивирао до апсолутне диктатуре Естоније, Литваније и Летоније над епархијама Московске патријаршије које дјелују у овим наизлед „напредним“ и „демократским“ државама.
Естонски случај је можда најпознатији нашој јавности која прати црквена дешавања будући да је Фанар своју интервенционистичку политику у Естонији започео већ раних деведесетих, правећи „Естонску апостолску православну цркву Цариградске патријаршије“ – поред Естонске хришћанске православне цркве у канонској вези са Московском патријаршијом.
Естонски шовинизам
Естонски шовинизам – макар „православни“ – напросто није хтио да више буде дио „московске“ „окупаторске“ цркве. А шовинизам је својеврстан ваздух естонског друштва. И даље ми је у сјећању млада Естонка, прозрачна, суздржана и наизглед меланхолична, која је на једној од сарајевских згубиданских „радионица међурелигијског дијалога“ ноншалантно рекла да у Естонији највећи проблем представљају етнички Руси које „треба научити естонски или протјерати из Естоније“.
Да није у питању инцидентан случај увјерило ме је потоње искуство са свим будућим познаницима из балтичких република. Став „асимилација или прогон“ представља неку врсту консензуса тамошњих друштава заснованих на русофобији и себепоимању „предзиђа кршћанства“ (само на сјеверу, за разлику од јужног предзиђа).
Ваљда је само таквим масовним лудилом објашњива чињеница да је, рецимо, летонски парламент (Сејм) осмог септембра 2022. донио закон којим је Летонску православну цркву Московске патријаршије прогласио „независном“ од Москве! Да, добро сте прочитали. Државни парламент гласањем посланика (који притом и нису православни вјерници) доноси одлуку о статусу једне аутономне цркве у оквирима једне аутокефалне помјесне цркве (и то ни мање ни више већ – Московске патријаршије).
Потез сасвим на трагу Анта Павелића и Мила Ђукановића. Но у тренутку закључивања овог текста предсједница летонског Сејма Дајга Миериња у изјавама за медије поводом посјете патријарха Вартоломеја посебно је наглашавала ову „чињеницу“. У извјесном смислу, циљ посјете је врло једноставан. Православне аутономне цркве у саставу Московске патријаршије су се након распада СССР-а, а нарочито након почетка СВО, нашле с друге стране нове „гвоздене завјесе“ – у околностима које подсјећају на оне током тридесетих година ХХ вијека, докле СССР није реинтегрисао балтичке републике у свој састав.
И Фанар се појављује као природна адреса која би вјерницима и свештенству под притиском понудила политички подобну и идеолошки послушну „руку спаса“ од државног терора. То се, уосталом, на Балтику већ једном десило у ХХ вијеку (тридесетих година). „Васионска“ јурисдикција протеже се у амбицијама истанбулских теолога и бриселских стратега свугдје тамо гдје је то геополитички опортуно.
Православље на Балтику
Међутим, када је у питању православље на Балтику, увијек се некако заборавља његова хиљадугодишња историја и трагична судбина. Парадигма „окупаторске руске цркве која је дошла са царистичком чизмом и совјетском влашћу“ представља најморбидније искривљење историјских чињеница. Заправо, да парадокс буде већи, не само да је православље у данашњим балтичким републикама било присутно готово од његовог појављивања на исконски руским земљама, већ је оно вијековима било избор самих балтичких народа.
Литвански војвода Јагајло крштен је у православној цркви, и тек са ступањем у брак са пољском престолонасљедницом Јадвигом 1386. године он ће прихватити и римокатоличку вјеру и обавезу покрштавања Литванаца западним обредом. Па ипак, на простору ондашње „Литве“, руска вјера играће одлучујућу улогу – 90 одсто становништва „Литваније“ били су заправо етнички „Руси(ни)“.
Црквенословенски језик западне варијанте био је канцеларијски језик Велике кнежевине Литваније. У тој мјери је православна руска култура и даље снажно уобличавала развој и токове да руска црквена историја с правом Литванију назива „литовском Русијом“.
Православље је вековима било избор самих балтичких народа
И касније, у доба реформације и контрареформације на пољским, литванским и руским земљама, православни Руси и балтички протестанти били су најчешће савезници и саборци у борби са пољским језуитизмом и западноруским унијатством. У знаменитој школи у (тамошњем граду) Острогу, која је радила крајем XVI и почетком XVII вијека, библијске науке су заједно проучавали руски православци и литванске присталице реформе. Естонске земље такође су, преко Пскова и Новгорода, биле повезане са руском културом и православном црквом.
Чак и у ХХ вијеку, све до деведесетих година, Балтик је за руско културно себепоимање остао важан и интегративан дио књижевности и умјетности. Иако је Довлатов у Талину живио свега три године, свако ко је читао Компромис или Живот је кратак зна колико је тај град важан као мјесто дешавања његових најдуховитијих прича. У Естонији се упокојио Јуриј Михајлович Лотман.
Црква Светог Александра Невског у Талину (Фото: Wикимедиа цоммонс/Георг Миттенецкер/ЦЦ БY-СА 2.5)
Иако је данас код многих Естонаца, Литванаца и Летонаца популарно нагваждати о „руској окупацији“ и „уназађивању европског карактера наше дивне земље“, необорива је чињеница да су руска култура – и руско православље – дали немјерљив допринос развоју балтичких земаља. Све док се нечастиви није почео играти са гордим сновима о „европској будућности“ која подразумијева уништење свега руског, макар тако уништавали и огроман дио сопствене историје и културе. Рецепт опробан и у времену нашем прилично ефикасан.
„Царство небеско“ евроатлантских интеграција и даље више живи у сновима Украјинаца у рововима Донбаса и летонских парламентараца него у француским синдикатима и њемачким квартовима накрцаним доконим мигрантима.
У такву атмосферу доћи ће патријарх Вартоломеј да размотри могућности преузимања Летонске православне цркве. Доћи ће, са предавањем о екологији. Никада нисмо од Његове свесветости чули неку ријеч конкретну, упућену против, рецимо, „Рио Тинта“ или неке друге мегакорпорације која уништава, трује, оставља посљедице за деценије. Нешто не могу ни да се сјетим ријечи о осиромашеном уранијуму у српским земљама или неоколонијалном поробљавању Другог и Трећег свијета.
Биће то још једна лекције од оних које смо деценијама слушали: ред позивања на Књигу Постања и три реда фраза о „литургијском односу према твари“, „човјековом позиву да брине за планету“. Све лијепо и сасвим безопасно за свјетске господаре уништења.
Велики чаробњак из Риге на шаховској табли знао је да жртвује, али своје фигуре. Патријарх Вартоломеј је у гамбиту који игра у Украјини, Балтику, другдје, засада жртвовао јединство Цркве. Шта је добио зна само он.
Извор: Печат
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
