Фестивал Ћирилицом чини да Будва не буде само камени град и само обала која мирише на растиње са Шкоља и море.
Фестивал Ћирилицом зачарава будвански простор да буде књига, прича, да Будва буде бајка која траје преко три хиљаде година. Међутим, та чаробна књига није жива ако је дјеца не читају. Без њихове радозналости, без њихове маште, Будва би се, лично мислим, претворила у хладне зидове и музејске витрине. Због тога сам, поред осталог, написао три приче – Змај са Спаса, Површко и Кањош Мацедоновић за драме Матеје Поповића и кроз Фестивал Ћирилицом видио како из њих ниче нови живот.
Данас, када често гледам дјецу како сате и сате проводе пред екранима, сагнутих леђа и погнуте главе, имам озбиљну бојазан хоће ли имати стрпљења да саслушају бајку до краја?
Технологија дјеци даје магијску моћ да у секунди пронађу сваку информацију, али им и краде им способност да чекају, да замишљају, па и да, дозволите ми да кажем, вјерују.
Алберт Ајнштајн је упозорио: „Постаће очигледно да наша технологија превазилази нашу људскост.“
Боли ме када видим да су дјеца све писменија а у исто вријеме све неписменија у језику срца.
Зато фестивал Ћирилицом није луксуз, него, да се тако изразим, лијек. Он враћа дјеци оно што су, сматрам, изгубила – право да се зачуде, да се уплаше, да заволе, да препознају јунаке као огледало сопственог бића. Када током представе дјеца држе широм отворене очи и широке осмјехе на лицу знам да дигитални мрак не може прогутати дјечију душу.
Није случајно да се фестивал зове Ћирилицом.
Писмо је више од знака – оно је духовни штит народа. „Без језика нема народа“, записао је Вук Караџић, и то је истина коју су Бокељи скупо плаћали. Током аустроугарске владавине, наш народ у Боки и Будви није само тражио хлеб и слободу, већ и право на језик, писмо и вјеру.
У Кривошијском устанку 1869. године, када су се Срби изнад Боке и из Боке дигли против окупатора, борили су се не само да би сачували земљу, већ и да им аустријски чиновници не намећу туђи језик у школи и цркви. Можда наизглед нису били свјесни значаја који ће то да има на њихове потомке али се показало да су много мудрији од „нас који све знамо“.
У Будви су аустроугарске власти затварале и кажњавале оне који су дјецу учили ћирилици. Свештеници и учитељи нису одустајали. У каменим кућама будванских племена и Старог града, уз свијећу, држали су тајне часове на српском језику.
Свака ћирилична књига била је ономад мала буна, свака записана ријеч на српском побједа.
Кроз читаву историју, Бока је носила вјеру и језик као свој највећи барјак. У вријеме када су Балшићи и Млечани владали обалом па у вријеме аустроугарске чизме, српски народ се није мирио с губитком језика. Ономе ко није знао Стефан Митров Љубиша је говорио да ако писмо нестане, нестаје и народ.
Фестивал Ћирилицом је, по мени, достојан наставак те борбе. Он подсјећа да ћирилица није старо слово, већ живи глас идентитета. Кроз представе овог фестивала дјеца уче да јунаци нису само ликови из страних цртаних филмова и модерних игрица већ људи из њиховог краја, са њиховог мора и са планина.
У томе ја јасно видим разлику између фестивала Ћирилицом и Град театра.
Град театар је некада био понос Будве, симбол културе деведесетих, али остао је заробљен у сопственом сјају. Као брод који не види нове вјетрове, остао је привезан у луци прошлости која неумитно пропадс. Супротно томе, Ћирилицом плови у будућност. Он не нуди представе само за елиту које су све мање разумљиве, већ за дјецу, породице, за све оне којима је идентитет насушна потреба. Он је фестивал који мирише на море, који пјева старим језиком, али говори гласом данашњег дјетета.
Радује ме да су три моје приче у њему су нашле своје мјесто.
Змај са Спаса је мит о љубави и слободи, који учи дјецу да страх није крај, већ почетак разумијевања. Површко је прича о борби и покушају издаје, која подсјећа да историја није мртва, него пуна олуја и људске снаге. Кањош Мацедоновић је, за мене најинтимнији као паштровска прича, вјечни завјет о храбрости и мудрости, који говори да је права сила у памети и чојству.
Свака од тих прича има свој коријен у Будви, а кроз Фестивал Ћирилицом постаје мост између прошлости и будућности. Када дијете научи име свог јунака, оно више није изгубљено у дигиталној тами мобилних телефона. Дијете постаје чувар идентитета, насљедник свог народа.
„Народ који заборави своје поријекло, нема будућност“, записао је Иво Андрић.
Зато вјерујем да Будва неће бити сачувана у туристичким водичима, него у причама које дјеца буду памтила.
Фестивал Ћирилицом јесте и за мене ће остати светионик, чак и ако успију покушаји да га угасе или промјене до тачке непрепознатљивости, и то светионик који показује дјеци пут, остаће да подсјети народ на своје писмо, да опомене да без језика и идентитета нема ни слободе.
Марко Кентера
аутор прича за дјечије представе на фестивалу Ћирилицом
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
