Далеко је до мурава

Пише: Емило Лабудовић

Да није глуп као што јесте, да није надобудан као што јесте, да не сједи ондје гдје сједи, да држи до себе и да поштује сопствено образовање, то никад не би изјавио. „Ова парламентарна већина не може увести Црну Гору у Европу“, откри топлу воду онај ћелави ДПС геније из првог им реда у Скупштини. И, мада му је ова као Његошева, клеца и од прије и од послије. Јер, да иоле држи до себе као што држи до оне клупе, сјетио би се да нас ни његова „парламентарна већина“ више од двадесет година није ни за нокат примакла тој Европи. Као што би, да макар на тренутак изађе из Милове сјенке, знао да нас још многе „већине“ неће скорије одвести тамо, макар не све док и последњем Пицули и пицуличићима не истуримо дупе.
Онај ћелави геније превиђа, а биће и да не зна, да критеријуми за улазак у ЕУ нијесу физичке, а тиме и прецизно мјерљиве, величине. Нијесу то квалификације за Олимпијаду гдје је јасно дефинисано да се мора трчати том брзином, скочити и бацити толико и толико, достићи ту и ту норму, па бити учесник. Спремност неке земље да им се придружи процјењују остале чланице у складу са својим појединачним интересима. И довољно је да једна од њих не буде задовољна и… „оде санак пусти“!
А списку „потраживања“ које поједине земље, Хрватска прије свих, имају према Црној Гори нема краја. Уосталом, то нам је још давно објаснио Ворен Кристофер, рекавши да суштина односа Америке и њених сателита према подређенима није у томе да се испуне одређени захтјеви, већ да се „увијек испуне сви захтјеви“. Хрвати су одавно изабрали ту стратегију и клечање пред њеном хистеријом и настојањем да наплате „тисућљетње“ одсуство државног достојанства, показало се као недјелотворно. Јер што је Подгорица више попуштала, из Загреба су уже све више притезали.
Мекушни предсједник и премијер са филозофијом „послије мене – потпоп“, само су понављачи без шансе да положе годину, и, с тим у вези, јуноша из ДПС клупа је у праву. Али, оно о чему он или појма нема или не смије да зуцне јесте истина да кључ за европску браву не држе у Подгорици, ма ко насељавао зграду на Булевару или Карађорђевој.

Зајахани смо, вољом његовог господара, зајахани као Лелово магаре, и сад нам ваља отресати ушима док не липшемо. А „господар“ се поизмакао лајат даље од домета тужилаштва, па му га је баш евентуално кад ћемо и да ли ћемо у ту Европу. Уосталом, да је до њега, он мрдао не би јер му је овдје најбезбједније.
Далеко је до мурава, како су говорили стари Подгоричани. Али, бојати се да и кад свима дамо шта и колико им треба, адресе којој гмижемо на крају неће бити. Јер, како се ствари одвијају, Европа, она којој тежимо, у последње вријеме све ради да је не буде. Види ли се то из прве ДПС клупе?