Оскар – за Оскара
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Они најбољи свјетски глумци, они за које су унапријед резервисане главне улоге у блокбастерима и најпрестижније награде на позоришним и филмским фестивалима, увијек су говорили да је највећи домет глуме исказати лик и „донијети“ сцену – без глуме. Урадти то тако да гледалац и не констатује да је пред њим имагинарни и сценариом уобличен лик већ човјек од крви и меса, са правом живитном и сутуационом причом. Том и таквом глумом код нас су се посебно истицали Павле Вујисић, Зоран Радмиловић и Бата Стојковић, а свјетска листа је подужа.
Знати да је оно што говириш и радиш на позоришним даскама или на филмском сету измишљено, да лик којег представљаш живи само у главама сценариста и режисера, а трудити се да га таквог какав је замишљен претвориш у стваран и опипљив, захтијева много професионалне вјештине али и унутрашње трансформације која „зна и да заболи“, свједочио је својевремено Љуба Тадић. Али, кажу, а примјера је сијасет, да постоје људи који су обдарени, утренирани и богомдани да, без зазора и врло професионално, лаж и фикцију „продају“ као суштаствену истину. Да би се у томе достигао сам врх вјештине, познаваоци тврде, потребна су само два услова: да ђонираш образ и самог себе убиједиш да је лаж истина. Ово прво је, тврде, много лакше.
Политичка сцена Црне Горе је за демонстрацију те вјештине богомданија и од Бродвеја и од студија „Твентисенчерифокса“. Ту посебно предњаче Скупштина и њена „глумачка постава“, све мајстор до мајстора сијања магле, лажи, подметања и продавања јаја за бубреге, вештином пред којом би и Спилберг скинуо капу. То како „бивши“ доносе и тумаче стварност, понашајући се као да је све почело јуче и да у свему што нас је снашло они нијесу „ни лук јели, ни лук мирисали“, је – за дивљење. При чему се од глумачког алата, претходно поменутог, највише користи ђонирање образа.
Безочност којом се све недаће и сва зла са којима се носимо као друштво, од сиромаштва па до овог „дивљег Запада“ на подгоричким улицама уписују на рабош тренутне владајуће већине, често је испод најниже црте доброг грађанског и личног укуса. И достојанства, рекао бих. Кад крене напад са лијевог скупштинског крила, посматрач са стране би се најозбиљније упитао у којој је држави и које вријеме живи. Далеко сам од тога да од оговорности амнестирам десну страну скупштинске сале, напротив, има доста путера и на њиховим главама, али колико стварне одговоноси и коријена зла може да стане и да се закамуфлира под „капицу“ и капице – то је већ за причу.
Ипак, мада нијесам, не некакав него никакав, филмски и позоришни стручњак и критичар, што би рекао Бранко Ђурић у, реклами за „Киу“, „да се мене пита“ најозбиљнији кандидат за „Оскара“ је – Оскар. Онај дични Црногорац са Цетиња равна, најистуренија барикада у одбрани Црне Горе, оне и онакве какву су му режирали и у наслеђе оставили Мило, Ранко и онај његов борбени градоначелничић са Цетиња, је егземплар глуме засноване на лажи и самообмани. Његова глума, подастрта пријетњама и наводном спремношћу да засуче рукаве и изађе на мегдан свима који нијесу спремни да повјерују у „невиност, част и поштење“ његову и његових претходника, често има елементе гротеске. А он је баш у томе сјајан и кандидат над кандидатима за највеће глумачко признање. „Капица“, Јефто, сер Жиле од Пљеваља, Андрија (њихов), онај надобудни СДП – ован, пардон: – овац, Зројевић, и, посебно, онај блазирани и фриволни Мугоша, нијесу му ни до кољена.
Посебан терен на којем Оскар бриљира и који је спреман да брани као Термопиле је Цетиње. Као сури ловћенски орао кружи над њим и строго пази да неко незван не бане у Престиницу, чији је Оскар житељ по краљевском одобрењу. А то што је Цетиње, у сарадњи са оном карикатуром од градоначелника му, затровао и оградио га обручом своје немјерљиве и само њему исказиве мржње, мржње коју чак ни онај Зиројевић не крије под својим језиком, њега уопште не смета. Напротив, Оскар ту мржњу за све што је са Цетиња а није „цетињско“ по његовој мјери, за све што је нека друга визура црногорске сцене, пакује у очинску бригу за будућност града под Орловим кршем и његове октроисане му домовине. А тек што има стас и глас кафанског избацивача, осјећај за тренутак и мизансцен, то је за причу.
Oskar je i u Beogradu, a ovaj pismeni zadatak je ambiciozan, predugačak i neduhovit.
Emilo, pero ti se pozlatilo.
Emilo ne mlati posrbice.Cu Emilo pa Srbin dje to ima.
Oskar se samo uklapa u najvecu psihijatrijsku kliniku na Svijetu pod vedrim nebom.
Emilo zivio sto godina, uzivanje je citati tvoje tekstove, niko ih ne rastavi kao ti svojim pisanjem. Zato udri po njima kao po pranju dok ne izbijele. Ovakvih djon obraza nije majka radjala u ovoj besudnoj zemlji, kao da ih je sve na gomilu mr.obrad miso stanisic pravio.
Нема двојбе,Оскар заслужује Оскара јер његови неурони девијантно и учинковито варниче у његовој непанети. Неки враг га ћера да прећера усрашасто.