Притисци на српски народ у региону појачали су се последњих недеља, а иза њих стоје бриселске бирократске структуре које неће да прихвате чињеницу да и српски народ има своја права. Зато се и толеришу „За Дом – спремни“, Куртијеви потези на КиМ, удари на Републику Српску као и било какав други антисрпски испад.
Из хрватског Сабора ори се усташки и нацистички поклич „За Дом – спремни“, док је у Бриселу мук. За политичко Сарајево, Република Српска је „такозвана“, иако је пуноправни ентитет чије постојање, као историјске тековине српског народа гарантује Дејтонски споразум. Режим Аљбина Куртија гради мостове преко Ибра у Косовској Митровици. Европски парламент је „забринут“ због утицаја Србије и „српског света“ у Северној Македонији, док се у Црној Гори спекулише да би ДПС Мила Ђукановића могао да постане део владајуће коалиције, што би значило и ново заоштравање према српском народу.
Сваки од ових напада требало би, чини се да постигне исти ефекат на различитим територијама: да поручи српском народу који тамо живи да је непожељан.
Напади и притисци на Србе дошли су у последњих неколико недеља, као да су синхронизовани, као да је неко притиснуо дугме чиме је дат знак да антисрпска шовинистичка светковина почне.
„Регионални притисак на Србе никада није ни престајао. Дешава се да има неких кратких затишја, после тога неке веће галаме. Сада је већа галама, али актери у притиску на Србију су исти. Ту се ништа суштински не мења последњих деценија“, објашњава за Спутњик историчар др Александар Раковић.
Иза притисака стоје западне бирократске структуре
Према његовим речима, оно што је проблем је то што антисрпске западне структуре, заједно са сепаратистичким снагама које су својевремено разбиле Југославију никако не желе да узму у обзир потребу српског народа да створи јединствену државу, на шта има право.
„Српски народ не може бити другачији од немачког народа и са мање права од немачког народа. Тако да је то проблем. А проблем је и то што је Србија ојачала и што је Република Српска јака у смислу свог идентитета, који је неспоран. Проблем је и што су Срби у Црној Гори ојачали, што је 25 одсто становништва у овом моменту за уједињење. Ако гледамо само православно становништво, 50 одсто је за уједињење са Србијом“, наводи Раковић.
Те чињенице у Бриселу се виде као проблеми, а не као легитимне политичке тежње. Наш саговорник наводи да нема утисак да би ове тежње у седишту ЕУ могле да буду прихваћене. Међутим, постоји нада да оне могу да буду прихваћене у Вашингтону, што се и делимично и догодило током Трамповог првог мандата.
Бриселски бирократски ум је скучен и у њему не постоји ништа што је напредно и интелектуално, већ се искључиво држи зацртаних шема. Ипак, не би требало искључити да се у једном тренутку ствари промене и у Западној Европи и превладају гласови какви се већ могу чути из Мађарске, Словачке, а делимично и из Шпаније.
„У овом тренутку је важно да ми задржимо све везе са Републиком Српском, Србима у Црној Гори и Македонијом, јер ми смо један простор. Српски свет не обухвата Македонију, она је по идентитету другачија, иако су Срби ту посејали своје цркве још од средњег века. Она јесте део нашег простора, али се идентитет Македонаца развијао у другом правцу. Али, када је реч о Србији, Црној Гори и Републици Српској, ради се о српском идентитету, етничком и државном, то су чињенице“, категоричан је наш саговорник.
Не би требало потцењивати бриселску бирократију, истиче он, али би требало „терати своје“ и наметнуте границе између Србије, Црне Горе и Републике Српске требало би да третирамо као административне линије, никако као границе.
Македонија – посебан трну у европском оку
Поздрав „За дом – спремни“ у Хрватској је легализован, он није противзаконит, истиче Раковић.
„Хрватска је то урадила пре десетак година неком уредбом владе, али и да није то урадила, све што се у Хрватској дешава, посебно хомогенизација пред сваке изборе, има основа у томе што се у Србији тражи непријатељ. То је константа. Што се Сарајева тиче константа је да они не признају Републику Српску, избегавају да говоре њено име у пуном виду и називају је „такозвана“, „РС“ или „мањи ентитет“, тако да је и то константа која се неће променити. Што се тиче Црне Горе, за сада не видим да ће се ДПС вратити на власт, али у антисрпским одлукама ни садашње власти нису отишле далеко од ДПС-а – када је реч о територијалном интегритету Србије и о односу према Србији“, каже он.
Посебан проблем европским званичницима је Македонија. Она „боде очи“ бриселској бирократији јер македонски грађани гравитирају ка Србији својом вољом.
„Македонија је у смислу идентитета грађана обликована у Југославији и за њу је Београд центар овог простора. На пример, када сам путовао кроз Македонију на одмор, пошто сам носио мајицу Црвене звезде, имао сам прилике да на наплатним рампама видим да Македонци навијају или за Звезду или за Партизан“, наглашава Раковић и додаје да су Македонци формирани као Југословени и ту чињеницу европски парламентарци морају да узму у обзир.
Поред неспорне чињенице што бриселској бирократији смета то што Македонија гравитира ка Србији, смета им и то што Београд и Скопље немају ни једно отворено питање, осим тога што је македонска влада признала тзв. независно Косово. Али, у региону једино Србија и Северна Македонија имају до краја срдачне односе. Бугарска Македонцима негира нацију, Грчка јој негира име, а Албанци јој негирају државност.
„То нервира Европски парламент зато што се то коси са свим оним што су они желели. Јер, Македонија, упркос сецесији од Југославије, никада није имала антисрпски сентимент. И 1999, када је било бомбардовање запалили су америчку амбасаду. Увек су видели Србију као нешто где се не осећају као странци“, закључује Раковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
