Бескрајна вртешка зла лажи

Пише: Емило Лабудовић

„Газа умире“!
Овај ужасавајући крик над људском равнодушношћу одјекнуо је са врха палате Уједињених нација, али и прије него је и дотакао било чију савјест у кругу ововремених господара свијета, угасио се и расуо као пустињски пијесак Јудеје и Западне обале.
„Газа умире“, па шта?
То су тамо некакви Палестинци, јефтина монета за поткусуривање у више од осам деценија дугом јеврејско – арапском разрачунавању, под будним америчким оком.
„Газа умире“!
Умире из дана у дан. Умире у болницама разнесеним ракетама, у редовима за оскудну кору хљеба, у бомбардованим школама, шаторским насељима, у већ разрушеним рушевинама… Десетине, стотине и већ хиљаде жртава једне војне надмоћи, тајно и јавно подупиране још већом војном моћи, гасе се као недогорене свијеће, и све је мање мјеста не само за живот него и за коначни починак. А свијет равнодушно гледа и ћути, јер у Гази се не дешава ништа ново. Поготово не геноцид. Као што није ни у Јадовном, Јасеновцу, Градишци, Сајмишту, Бањици, Јајинцима… Јер, геноцид се десио само у Сребреници, и нигдје више.. Јединствен, и неупоредив са другима, чак ни са Газом. И више него довољан за сва друга зла у свијету.
У Сребреници је, по никад утврђеним подацима, погинуло нешто више од 8 хиљада људи; у Гази биланс смрти је већ прешао бројку од 62 000. Али, то није геноцид,
јер геноцид је у Сребреници.
У Сребреници су, до последњег, погинули одрасли мушкарци, ратници под оружјем, и ни једно једино дијете и ни једна једина жена; у Гази међу мртвима су више од 55 одсто жене, дјеца и старци. Број убијене и од глади и болести умрле дјеце вришти до неба. До истог Бога над свима нама. Али, то није геноцид, геноцид је у Сребреници.
Смрт у босанској касаби и данас је увијена у сијасет тајни, завјера и режије; смрт у Гази се дешава уживо, у језивом директном преносу свјетских медија и не оставља никакве дилеме. Али, то није геноцид, геноцид је у Сребреници.
Нехумано је поређивати смрт и једначити је бројем мртвих, јер неко је давно рекао да је насилна смрт једног човјека – смрт васионе. Али, човјек при здравом разуму и чистој логици не може а да се не запита и не замисли над покушајем да се несумњиви и неспорни злочин у Сребреници издигне на ниво геноцида, а да се десет пута горе, планирано, организовано и систематско утирање једног народа, и то у највећем броју цивила, сведе на колатерал ратних операција.
Да се запита докле смо то дошли у цивилизацијском суноврату кад се једне жртве десетоструко више вреднују у односу на друге. И при томе се толико отворено и безочно лаже да просто боли колико лажови рачунају да се обраћају бесловесним говедима, тражећи од њих да слијепо вјерују њиховој бестидности. И да онимљ, који и даље остају при здравој памети, пријете батинама и озакоњеним прогоном.
Данас ће опет мајке Сребренице, све у бијелом, по ко зна који пут заридати и дићи свој лелек до неба. Али, више је тешко разлучити колико је у томе искреног бола, а колико ламента над, до зла бога неубједљивом, представом о геноциду. Њихов плач, појачан медијским мегафонима, поново ће јекнути планетом, мајке Газе, све у црном, нико неће чути, јер оне су неке друге мајке и њихов бол је само њихов.
И опет ће кренути оркестрирана медијска и политичка хајка на „починиоце“ геноцида, на неумољиве и острашћене српске џелате и њихове прекодринске спонзоре. Јер, кад нешто као што је сребренички геноцид, није, само собом и само по себи, довољно истинито и увјерљиво, ваља га стално понављати и распиривати огањ мржње, да ватра не утрне, надајући се да ће сто пута поновљена лаж једног дана постати истина.
Дубоки наклон сјенима и вјечан спокој свакој жртви зла, па и онима у Сребреници, колико год да их је. Али, одавно није тајна да их је у Поточарима више над земљом него у њој, и да су многи само „позајмили“ своја имена а данас се, живи и здрави, слободно шетају улицама свјетских метропола. Искрено саучешће мајкама Сребренице, али и онима дуж братуначке цесте јер и оне су мајке. Али мајке које наричу у ужеглој тишини свјетске медијске и сваке друге сцене.
А мајке Газе и њихова прегладњела дјеца, која им умиру на пресахлим грудима, и даље ће, до последњег, умирати без права на глас који буди успавану и равнодушноћу заражену свјетску јавност, наслажући се као јулско снопље једне бестијалне жетве бјелосвјетских убица и моћника. Али, то и даље неће бити геноцид, јер геноцид је у Сребреници.
О Сребренице, велика обмано и игро смрћу и гробовима! О, Газо, крвава мрљо на лицу и савјести човјечанства!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: