Чизма

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Небојша Јеврић, фото: хаџи Миодраг Миладиновић

Пише: Небојша Јеврић

Устајем у пола пет. Док демократе спавају.
Ходам по блоку. Још је рано за људе и псе. Они долазе касније. Клупирам се.
Реч *клупирање* сам измислио због ћерке. Кад је била мала, стално је тражила да је носим. Док се нисам досетио – клупирање! Предложио сам јој да се тркамо од клупе до клупе. Ко ће први стићи? Тако смо прелазили по три километра кроз блок. Сада је она порасла. А ја сам принуђен да се клупирам сам.

Испред једне клупе – чизма. Нова, америчка, маринска.
О таквима смо сви сањали у рату.
Али – зашто само једна? И откуд ту?
Необувана. Мирише на свежу кожу. У свитање.
Сакупљам сасушено цвеће и гранчице.
Ставићу је на свој радни сто. Направићу икебану.

У осам отварају кафану „Луда кућа“.
Ту је некад свраћао Радован Караџић, као доктор Дабић.
На фасади мурал – једини са његовим ликом у свим српским земљама.
Ту пијем кафу. Ту долазе сви који желе да ме виде. Највише они из прекодринских српских крајева.

На тераси ме чекају Јовица и Бане. Пију пиво.
Нисам их видео од Дејтона.
Чизма је у цегеру који сам понео за пијацу.
Кажу – стигли су јутрос, у шест.
Бане живи у Канади. Јовица је дошао с Пала да га види.
Јер Бане не сме да пређе Дрину.
После Дејтона отишао је у Канаду. Зна судбине српских робијаша по кантоналним затворима. Не жели тамо.
Јовица је избегао на Пале.

Одрасли су заједно. Ишли у школу. Седели у истој клупи. Ратовали раме уз раме. Били извиђачи. Кроз канализацију улазили међу муслиманске борце.
Банетова слика појавила се у муслиманским новинама. Писала је Мерсиха.
У коју је био заљубљен.
Одсекла је себе са слике. Написала причу о србочетничком кољачу Банету – Банету Бомби – који улази кроз канализацију и убацује бомбе кроз прозоре мирних грађана Сарајева.
Више није смео преко Дрине.
Први пут се сада вратио из Канаде.

Јовица се оженио. Двоје деце. Гладна. Деведесет шеста. Мора да их прехрани.

Пију пиво. У осам ујутру. Наздрављају Путину, Гадафију, Младићу, Радовану – чије слике висе по зидовима кафане.
Чизма је у цегеру.
Празна као и Јовицина ногавица.

Запослио се у „Демининг – Пале“. Радио шест година.
Онда је једног дана нагазио на „паштету“ – противпешадијску нагазну мину.
Остао без ноге.

Са кљакаром постао параолимпијски првак Балкана у скијању на Јахорини.
Са кљакаром се пешке попео на Атос.
Да је изгубио ногу, Бане није знао. Јовица му није рекао.

Знали су само једно – да су одувек сањали такве чизме.
С металним ђоном, који ни мина не може да пробије.
Бане их је купио у арми-шопу у Кичинеру.

Вадим чизму коју сам јутрос нашао крај клупе.
Стављам је на сто.
— Јеврићу, молим те… сад си претерао! — буни се конобар Токи, оберкелнер у „Лудој кући“. Има седамдесет пет година и рак. Кафану отвара кад може. „Овде америчка чизма не може“.

Бане и Јовица се смеју.
— Где код тебе да дође…
— Стајаће на мом радном столу.

Са сасушеним цвећем.
За све оне који нису више са нама.

РТ Балкан

Подјелите текст путем: