• Издвојено
• Поглед

Павић: Од Дејтона до Дејтона – тектонска промена

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Александар Павић

Пише: Александар Павић

Кад год се у последње време говори о радикалним заокретима у међународној политици, постало је скоро обавезно иронично парафразирање чувеног позива који је 2023. бивша немачка министарка спољних послова Аналена Бербок упутила Владимиру Путину – да треба да направи ”заокрет од 360 степени” у вези са украјинском кризом.

У том стилу бисмо могли, дајући заслужен омаж иначе скоро већ (више него заслужено) заборављеној Бербоковој, да се осврнемо и на говор заменика шефа америчког Стејт департмента Кристофера Ландауа у Дејтону поводом 30-годишњице мировног споразума за БиХ који носи име тог града у америчкој савезној држави Охајо – и констатујемо да представља ”заокрет од 360 степени” (а заправо 180 степени) у односу на спољну политику коју су Сједињене Државе водиле у постхладноратовском периоду током свог ”једнополарног тренутка”, односно у време када су посредовале у склапању Дејтонског мировног споразума у новембру 1995. године.

Јер, Ландауов говор означио је јасан, несумњив раскид са ером америчког интервенционизма, ”исправљања кривих Дрина” широм света, наметања демократије или, по речима самог Ландауа, ”преобликовања страних друштава према утопијским визијама”.

Замислимо само да су САД биле вођене начелима Трампове спољнополитичке визије у пролеће 1992. када је последњи амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман, охрабрио Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са тзв. Кутиљеровог плана, по којем су Срби чак прихватили независност БиХ само да би се сачувао мир. Много је вероватније да би мир био сачуван. Међутим, уместо тога, највећа светска сила – једина тадашња ”хиперсила”, по речима француског министра спољних послова Ибера Ведрина – подржала је сасвим супротну спремност лидера бх муслимана да жртвује мир ”због суверене Босне”. То је донело три и по године ратних разарања, људске патње и преко 100.000 погинулих на свим странама у крвавом грађанском рату који је избио у тој доскорашњој социјалистичкој републици у саставу СФРЈ.

Наравно, САД су у јесен 1995. успеле да доведу зараћене стране за преговарачки сто и посредују у постизању једног доста прагматичног споразума, који ниједну страну није оставио задовољном, али с којим је, да је било добре воље, могло мирно да се живи, па чак и развија. Међутим, тадашњи амерички – и уопште западни – интервенционизам је, како се испоставило, само привремено утихнуо, и то само зато јер је то у том тренутку одговарало колективном Западу.

Рат је наредних година настављен другим средствима, не кроз оружани него кроз дипломатски интервенционизам, усмерен ка постепеном круњењу и подривању Дејтонског споразума, у правцу постепене централизације која би била у служби само једног од три конститутивна народа. У том процесу су Републици Српској насилно одузимана дејтонска права и пребацивана на централни ниво до те мере да је Српска била приморана на нужне мере самоодбране, што је БиХ довело до саме ивице опстанка.

Срећом, тврд је (српски) орах воћка чудновата, тако да је, одолевајући свим могућим притисцима који су колективном Западу били на располагању током три деценије, Република Српска на ногама дочекала заслужене плодове своје борбе, у речима Кристофера Ландауа:

”Данас нисам овдје да држим предавања, већ да слушам вас који долазите из БиХ и региона. Ми у Трамповој администрацији спремни смо да ставимо на располагање своју помоћ и допринесемо унапређењу услова – али само ако је наше укључивање и жељено и оправдано. Знам да то није увијек био дух у ком су амерички званичници приступали спољној политици, али у овом погледу, као и у многим другим, Трампова администрација спремна је да испроба другачији приступ…

– Шта то значи за Босну и Херцеговину? То значи да смо спремни да слушамо и сарађујемо са свим укљученим странама… Да будем јасан: Сједињене Америчке Државе не нуде неограничена средства за недефинисане, неизвјесне или нереалне циљеве… Нисмо заинтересовани да намећемо визију друштва која одражава жеље удаљених бирократа и уских активистичких кругова.”

Укратко, као што је после недавног разговора са Владимиром Путином Доналд Трамп изјавио да Русија и Украјина треба да директно преговарају о миру, без америчког посредовања, порука из САД на 30-годишњицу Дејтона би се суштински могла дешифровати као – ”БиХ народима БиХ”. А из тога логично произлази и порука коју посебно Срби одавно призивају – ”Балкан балканским народима”.

Ера вашингтонског мешања у наше унутрашње послове се приводи крају.

То јесте заокрет од 180 степени. Али је, на неки начин и прављење пуног круга од 360 степени, јер нас потенцијално враћа на саме почетке – наравно, под условом да се одупремо још увек неутаживим интервенционистичким инстинктом европских неоколонијалних сила. Другим речима, народима БиХ се нуди прилика да се директно међусобно договарају о својој будућности. Наравно, као што је Милорад Додик приметио – бх муслимани ”нису способни да без ментора било шта ураде”.

То ће бити проблем – а и својеврстан позив водећим ЕУ силама да наставе са својим неоколонијалним приступом нашим просторима.

Међутим, с обзиром на потпуну промену курса у Вашингтону, као и на све чвршће везе са Москвом, Пекингом и земљама БРИКС-а, Српска је сада у много бољој позицији да одбрани своје националне интересе и избори се за свој суверени пут. Или унутар изворно дејтонске БиХ – или у неким другим, погоднијим и природнијим оквирима.

Извор: https://sveosrpskoj.com/komentari/pavic-od-dejtona-do-dejtona-tektonska-promena/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: