Херцегновска Књижара Со прославила је 2024. управо 20 година постојања у граду који је основан пре 642 година, а постала је право чудо, незаобилазна станица у Херцег Новом, и прави дебатни клуб. Како објашњавате успех да од једне мале књижаре направите тврђаву културе и незаобилазно место сваког туристе?
Допадљив је крај вашег питања, јер се, не без разлога, помињу туристи, тај стајаћи мотив сваке сезоне.
Херцег Нови нам је учинио, као град, ту част да у центру – испод стабла дивље наранче и с погледом на море – постави јединствени туристички путоказ према Књижари Со. У историји, то није добила ни једна класична књижара у региону. Вјерујем да смо заслужили: Књижара Со је једина преостала класична књижара у Боки и Црној Гори.
Да нема издавачке дјелатности која је форматирана на начин да објављује књиге са морском, поморском и бококоторском тематиком, не бисмо дочекали 20 година постојања.
Једна од формула опстанка, осим енциклопедијског познавања морских, поморских и бококоторских тема јесте љубав према истим темама од стране небокеља. Њима је долазак у класичну бутигу и разговор са стајаћим писцем зато права интелектуална фешта.
Странци су нарочито наклоњени нашем приступу да нештедимице причамо о оном о чему на рецепцијама хотела не умију до те мјере у ширину и дубину.
Не једном, рекли сте у интервјуима да је година 1999. и злочиначко бомбардовање НАТО-а било кључно да духовно прогледате и да спознате Бога. Да ли је то било кључно и да почнете да пишете?
Не. Прописао сам раније, као студент, и објавио прву књизу у едицији „Прва књига“ Матице српске, 1998. Објавивши за Лагуну потом „Лутајућег Бокеља“, постао сам предмет посматрања критике и публике, којима сам тек другим романом, „Једром наде“, како то бива, одговорио на питање јесам ли писац тек једног романа. Без све шале, многи аутори исциједе цијелог себе у првом роману, а онда немају материјала, немају грађу за наставак литерарног живота.
Писац је по дефиницији онај ко увијек има материјала, па романе, као велики Горан Петровић, објављују и након смрти.
Што се првог дијела вашег питања тиче, спознао сам да друкчије види и друкчије пише човјек који је на основу небројених доказа спознао да Бог постоји. Моја прва књига стоји у том смислу на једном тасу ваге, а осталих 17 претеже на другу страну.
Шта је оно што чини добру причу?
Ваше је питање од милион биткоина.
До сада су се умножиле школе креативног писања у којима се лакше долази до одговора на сва питања осим на оно: како?
У књижевности је свака тема легитимна, али је важнији начин на који је прича изведена, него о чему је, на крају свих потентних крајева – роман, као данас владајућа форма.
Генерални савјет за први роман би гласио: искрено исповједите себе читаоцима цијелог свијета, водећи рачуна о двијема стварима. Да прича буде занимљива свима, не само вама, и да буде храбра, па да, чак и ако постане забрањено, кажете да је Марку отац Јанко, а не родитељ бр. 2.
Готови сте ако се упецате на питалицу зар није Марко родитељ бр. 1?
Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 18 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додељује Српска академија наука и уметности. Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 12 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 7 издања, два превода), Маловић је за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“, роман „Галеб који се смеје“ (три издања на српском и преводе на кинески и енглески језик), те „Ја, Медитеранац“, а Катена мунди у два издања објавила је Маловићеву књигу „Догодине на мору“ – наслове који нам из до сада непознатог угла дочаравају боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана. Маловић је писац, књижар и издавач.
Шта је обавеза једног верујућег писца?
Обавеза му је да у књижевности оправда властиту декларисаност у поредак, у стање ствари. У мом роману „Једро наде“ увелико се жонглира знацима времена, пандемијом хомосексуалности и педофилије, али се такви обрасци не глорификују него одбацују као билошки неоперативни и духовно неприхатљиви.
„Једро наде“ је у неку руку био пророчки роман. Предвидео је рат Колективног запада са Русијом десет година раније. Да ли сте сада оптимиста, има ли наде?
У другом дијелу филмске трилогије Господара прстенова, у тренуцима кад ситуација изгледа безизлазна, и када Халет, син Хамин, каже да канда више нема наде, Арагон, будући краљ, каже да наде увијек има. И у праву је Толкин, аутор књижевне трилогије, зато што је нада прва рођака вјере.
Вјерујем да Бог неће допустити уништење своје творевине тако што ће геополитичке силе у једном тренутку размијенити серију стратешких нуклеарних бомби, али не искључујем да нас не чека оно што смо, колективно никакви, дебело заслужили.
Да ли је политичка коректност у обрнутој сразмери са уметношћу? Да ли ‘cancel’ и ‘wоке’ култура спутавају писану реч?
Свакако, онај ко с властите књижевности склања кајмак да би се допао већини или владајућој касти, лишава себе умјетничке части, но пуни себи џеп, јер повлађује масама тиме што им уз амин власти ускраћује књижевну дубину.
Кенсел култура или култура јавног прозивања и срамоћења некога због изнесеног става обично против идеја и планова одрођене глобалистичке елите смртна је казна за сваког умјетника.
Воук култура, ако се не поштује као идеологија о праву на родност и ванродност идентитета, те на права расних и сексуалних мањина, смртни је постао гријех за сваког умјетника.
Политички коректни писци су мање, а заговорници кенсел и воук културе су већи саучесници у удруженом глобалистичком подухвату масовног злочина према умјетности као таквој.
С руком на срцу, воук култура не спутава писану ријеч, али је первертира, изобличава, квари, трује и убија.
Како коментаришете резултате пописа, да ли је процес монтенегринизације Црне Горе заустављен?
Разултати црногорског Пописа 2023. дошли су до нас преко сваке мјере касно, што упућује на то да је за десет мјесеци било времена за политичку трговину науштрб броја Срба и на број српскоговорећег становништва.
Можда српски представници у власти који су задовољни пописним резултатима јесу задовољни и пописном трговином, али истина не може бити.
Процес монтенегризације пак није заустављен, само је успорен.
Православац је, па тек онда Србин, камен а не трун у оку Колективног запада. Зашто? Зато што је Колективни запад отпао од хришћанства што не може да сакрије ни када, без папе, обнавља најпознатију париску катедралу.
Да ли ће српство опстати или ће пропасти?
Ако пропадне, пропадању је и било склоно.
О пропадању српства смијемо да промишљамо, али у то не смијемо да вјерујемо.
Ми знамо да смо појединачно смртни. Али у дефинитивну смрт, ми наше вјере немамо.
Разговарао: Данијел Кулачин
(Извор: Поредак, 23. јануар 2025).
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…dome masja ..u crnoj gori je na sceni gedjovanizacija kao vaktilje 1918te…
Gedzovani …? Npr. Karadjordjevici i sav Valjevski Gornjomilanovacki kraj pa sve do Pljevalja il Prokuplje i Toplica sva il oko Timoka Negotina Zahecara do Knjazevca il Bgd Vracar Terazije Nbg…Vojvodina Novi Sad …a tek Obrenovic Milis Bratonozuca gen a od Martinovica vaspitan vidi sliku ko Milisa Vaspitavo pa ni prezime nije bitno slika jasno kaze …a Nemanja i Nemanjici il Zivojin Misic s Durmitira il Nikolaj vladika Velimirovic iz Zete il Tadic Piva Milosevic Lijeva Rijeka …
PETLU KAD ODSECETE GLAVU JOS TRCI PO DVORISTU KRUGOOVA MNOGO …TAKO I MONTENEGRIZACIJA TRCI AL NEMA U VASINGTON PARIZ MOSKVU BERLIN BEC RIM …GLAVE VISE …I SMIJESNI TRCE U OPOZICIJI U SPUZU U KRUG BEZ GLAVE . . .