Пише: Небојша Јеврић
Василијева се фамилија доселила из Црне Горе заједно са десет других у Петрово село крај Кладова пре двеста година. Нудили су им земљу поред реке у равници али су они отишли у брда, да крче шуму и ту се населили. После сто година сви су били род и морали су да почну да се жене нерадо са домаћим. Далеко је Црна Гора.
Василије кршан космат,бољега косца не бијаше. Имао је тридесет година али неожењен. Тражили су по Хомољу жену за њега сви рођаци. Ал никако да је нађу.
Насочи му на крају једна здувач баба и суседног села Видру.
Видра остала рано сама. Била је јединица. Отац погинуо, а мајка рано умрла. Имала је пимницу, велике винограде. И дуката би се код ње нашло. Баш такав јој је домаћин требао.
Не допаде се Василију да буде домазет али, нужда.
Кућа велика. На два боја. Кад болест уништила винограде по Француској дукатима су Французи вино плаћали и низ Дунав возили.
Еј, бејаше некад.
Видра омалена, црна, ситна али лепотица. Допао јој се Василије.
Крши је и ломи по сву ноћ. Она га заскочи па до свитања се играху.
Он јој каже, зора свиће а она му руком покрива очи. Ко Аника Андрићева.
Копају заједно винограде па је између чокота повали, у црну земљу ућера.
Видрана пимница била под брдом. Сакупи се друштво кад дођу зимски дани па удри. А бољег вина надалеко нема.
Невичан пићу пропи се Василије. Остаје по сву ноћ са пилцима из села. Највише код њега јер је његова пимница најбоља. Осушио Василије пршут по његушки. А не жали га. А има и бијела мрса. Домаћин.
Видра се сама у кревету преврће. А и страх је у великој кући.
Нема га један, дава дана. Грди га ал он сагне главу и ћути. У постељи се помире.
О светом Николи стигоше му рођаци из Пертрова села. Браћа и браточеди. И крене пијанка. Десет дана пијанка траје. Пије Василије, а све на Видру мисли.
Они никад да крену. А и што би. Посао их не чека.
Кад кренуше спусти се Василије у село. Све му опростила Видра. Само нек је дошао.
Доватише се постеље али залуд. Не иде Јаргу. Тако један дан. Тако други.
Мисли Видра да је по жена био. А он да цркне од жеље.
„Здувач-баба те завезала. Ниси јој дао дуката“вели Видра.
Слушао је Василије приче о завезивању али у њих веровао није. Било је тих баба што су знале свакакве мађије по Хомољу. Завежу човека па онемоћа. Бележе судске хронике и убиства због тога.
Неста радости. Живе и ћуте. Он жели њу а она њега ал залуду. Не иде. Од жеље за Видром пуца му глава. Оће да се замкне о орах. Тужни животе. Сад и Видра склања му руку са себе. Он крене а она му руку одмакне. А њему се срце кида.
Појаше ђогата, крене здувач-бабу да тражи, кад она потегла па умрла.
Стид га да било коме каже.
Сиђе у Кладово.
Иде од кафане до кафане, кад чује да има накав пропали студент медицине, што књиге пише, који уме да развезује.
Нађе му повеличку кућу, па код њега.
Све редом му прича. Око њега траве разне, римске лобање, наруквице, кости.
„Ти имаш плаве очи. Ниси од овога свијета“, вели му видар.
“За тебе требају ове индијске љекарије.”
И даде му кесице накога шампона што се пије.“Ово је јаче од влашке магија. Ја сам на томе докториро“
На годину заљуља се колијевка у Василијев дом. Више у пимнице са бекријама не иде.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
