Иако има свега 14 година, Бјелопољка Анастасија Ковачевић написала је свој први роман “Окрени казаљку”, који је недавно промовисан у Бијелом Пољу. У књизи “без мушког ува” (иако са тиме млада ауторка није сагласна), а како је примијетила књижевница Олга Дабовић Кликовац, рецензенту Мишу Вујовићу наметнуо се наслов “Рупа у времену”, што га је навело на закључак да се управо кроз ту “рупу у времену” млада ауторка телепортује у будућност посјећујући разне дестинације и упознаје живописне ликове измјештене из реалног живота.
“Свако окретање казаљке на часовнику је ново путовање кроз вријеме”, навео је Вујовић.
Он додаје да ова узбудљива прича изаткана ситним везом дјечије маште, читаоца води на невјероватно путовање кроз вријеме, као да је истовремено прича о пријатељству, о моћи пријатељства у борби за спасење свијета. Дабовић Кликовац је истакла да је међу нама један вундеркинд, који спретан у ријечима попут Моцарта на диркама, представља своје рјечитворје, замишљено као романотворје.
За професорицу Виду Ристић роман “Окрену казаљку” је један оригиналан и интересантан приказ другарства, који говори о јасно постављеној граници између доброг и лошег, гдје доминира испреплетан приказ прошлог, садашњег и будућег приказујући сликовито догађаје.
Детаљи са промоције романа младе Бјелопољке
Књижевник Кемал Мусић запазио је и да Анастасијин роман можемо читати као цјелину, али и да свако поглавље може функционисати засебно, што је карактеристика такозваног фрагментарног или мозаик романа…
О свом дјелу, четрнаестогодишњакиња говори за “Вијести”.
Иако си од малена литерарни стваралац, многе си изненадила амбицијом да љубав према писаној ријечи преточиш у роман са авантуристичким приступом. Када си почела да пишеш приче и у којој фази или раздобљу живота си била када си одлучила да се окушаш у прози (вријеме короне, затворености, усамљености…)?
Писањем прозе се бавим још од малена, то ми је одувијек било интересовање које сам стекла кроз, како школске обавезе, тако и кроз читање. Не могу тачно рећи са колико година сам написала прву причу јер су неке од њих настајале и усмено, када сам имала само четири године. Колико се сјећам почело је од прича на основу слика из бојанки… Роман је настао прошлог љета (2022) и одузео око два мјесеца мог времена. Мислим да нема конкретног раздобља живота које ме је навело да сједим сама са собом и окушавам своју срећу у писању романа – једноставно сам се као аутор везала за радњу и ликове своје Рефестицон приче. Писање је умјетност која сама тече, па тако идеја за идејом и прича се проширила у књигу.
Велико интересовање медија
Ко су твоји узори у прози, омиљени писац?
Узора код прозе може бити много, у зависности од жанра о којем се говори. Конкретно причајући о фантазији и фантастици, ауторка серијала о Хари Потеру, Ј.К. Rowling је у том периоду дефинитивно оставила највећи утисак на мене.
Откуд у књизи “Без мушког ува” и јунаци који имају страна имена и због чега си за путовање кроз вријеме одабрала свјетски позната мјеста (Лондон, Париз, Кину..)? Шта си жељела да прикажеш кроз њих?
Сви који кажу да је књига “Без мушког ува” вријеђа Бруна, без којег сат не би дошао до главне јунакиње (смијех).
Мислим да моја константна путовања у иностранство кроз књижевност не говоре да не волим своје крајеве, напротив, већ да сам знатижељна и радознала када су у питање нова мјеста, културе, народи, а нарочито када су то велики градови, попут оних из моје књиге.
Главни задатак твоје главне јунакиње Луције је да исправи прошлост, односно да доврши оно што није успјела њена бака – да спаси свијет. Шта те је мотивисало на такав слијед догађаја?
<
Искрено, сматрам да би и мени, а и многима, у животу одговарала једна временска машина да би исправили учињене грешке. На неки начин кроз роман можемо приказати да то понекад и није неопходно, да сви гријешимо и да ће можда неко, некада, бити у могућности да исправи оно што смо ми урадили, као што ради Луција.
Мистериозним путовањима дјечјом маштом путовала си кроз вријеме, али и досегла до важности пријатељства у спасењу свијета, као до вјечите борбе добра и зла. Шта за тебе значе ови појмови?
Живот у суштини и јесте велика борба. Против чега? Са хришћанске стране гледано, против искушења, зла, и свега лошег чиме је свијет испуњен тренутно. Уз то се наравно подразумијева да ниједну битку не водимо сами, поред Божије помоћи, уз нас су и наша породица, блиски пријатељи и људи са добрим намјерама.
А колико су твоји вршњаци усамљени и отуђени данас, у вријеме савремених технологија?
Сматрам да то варира од особе до особе. Сви смо ми јако специфични у овој генерацији, и различито “везани” за технологију. Неки су друштвенији и екстровертни, док су други сушта супротност. Генерално говорећи, доста смо се отуђили једни од других, од вјере, правих вриједности. Мислим да би се уз мало труда са помало одрицања могла побољшати ситуација, више говорити о осјећањима, рјешавати проблеме разумнијим путем и схватити да је права комуникација кључ односа међу нама, баш као је речено роману “Дервиш и смрт” Меше Селимовића: “Разговор је спона међу људима, можда и једина”.
Велико интересовање за Анастасијин првијенац
На који начин ти је пошло за руком да догађаје опишеш толико живописно и јасно дефинишеш ликове и радњу кроз различита времена и шта ти је била инспирација да пишеш о ‘временској рупи’?
Под “временском рупом” подразумијевам то да је најбоља опција некада дозволити да ствари теку својим током. Не можемо увијек имати план за све, и не можемо заувијек копати по прошлости и питати се шта смо могли урадити боље, јер то има посљедице. У роману су те посљедице приказане као катастрофа у простору и времену, а у правом животу би те посљедице биле приказане кроз слабљење менталитета особе која “живи у прошлости”, као и губитак погледа на будућност.
Није тешко дефинисати и оживјети ликове и радњу ријечима, потребно их је претходно добро осмислити – на неки начин их изградити по себи или догађајима из живота.
Како је једној тинејџерки из времена дигитализације успјело да тако живописно ушета у вријеме прије више од 120 година (1902. годину)?
С обзиром на то да је путовање кроз вријеме била тема овог романа, настојала сам ка томе да читаоци науче нешто ново и истраже прошлост. И сама много волим историју као предмет у школи, а велики утицај су имали и филмови и серије чија је радња смјештена у прошлости. Сама естетика архитектуре, облачења, понашања и људи је фасцинирајућа…
Твоји ликови и радње су толико живописно и јасно дефинисани да би било веома лако екранизовати овај роман, шта ти о томе мислиш?
Љепота писања је различито доживљавање дјела. Током писања романа, у глави сам га замишљала као мали филм. Све слике су се преносиле на папир уз одговарајуће описе и ријечи. Уникатност књижевности огледа се у томе што читалац може да потпуно другачије доживи радњу и ликове. И мени самој се много пута дешавало да прочитам књигу, у глави описе ликова и мјеста доживим на један начин, а онда ме разочара филм, јер су га они осмислили потпуно другачије. Управо то показује да је књижевност умјетност без граница.
Важност подршке и потврде да је добра у ономе што с љубављу ради
На који начин ти је наступ на фестивалу “Рефестикон” помогао и олакшао да се винеш у небо прозе?
Мислим да је Рефестицон имао улогу узрока писања овог романа – сама подршка коју сам добила на фестивалу на којем сам први пут учествовала није била мала и и те како је чинила вјетар у леђа. Највише од свега ми је значило то што је прича добила прву награду, што ми је на неки начин била и потврда да сам добра у ономе што радим са толико љубави.
Скромна и захвална
Какав је осјећај када те књижевници назову “вунеркиндом”? Шта ти је било најдраже што си чула о себи током промоције и да ли си очекивала тако нешто?
Колико год да сам захвална, особа сам која не воли да буде у центру пажње и да је људи много хвале. Иако сам раније слушала књижевнике када говоре о мени, била сам затечена толиким похвалама. Сви присутни на мојој промоцији су рекли толико тога неочекиваног и прелијепог о мени и мом раду, и од срца им се захваљујем на свему томе.
Књига је објављена у издању ИН4С и Принцип прес из Београда, а предговор је писао угледни српски новинар и публициста Мишо Вујовић.
1 thoughts on “Млада Бјелопољка “Окренула казаљку“ – Анастасија о свом првијенцу: Комуникација – кључ односа међу нама”
Српска реч за латинску „комуникација“ је – „општење“, а многи не знају, удаљивши се од нашег старосрбског и црквенословенског насљеђа, да ова реч у изворном свом облику – „обштеније“ значи не само саобраћање, него и – заједницу, заједништво и заједничење као живљење у заједници, прије свега са Богом, а онда и са људима.
Српска реч за латинску „комуникација“ је – „општење“, а многи не знају, удаљивши се од нашег старосрбског и црквенословенског насљеђа, да ова реч у изворном свом облику – „обштеније“ значи не само саобраћање, него и – заједницу, заједништво и заједничење као живљење у заједници, прије свега са Богом, а онда и са људима.