Култура

Пише: Славиша Чуровић

Има добрих и лоших филмова. Увијек ће тако и бити.
Има добрих и лоших подјела и то је усуд тренутка и одабира. Надаље, има лоших позоришта, лоших фестивала и лоших улагања у културу.

А опет, само је до човјека који и јесте највећи ресурс сваког друштва, па и нашег.

Црна Гора има једну невјероватну привилегију коју је сама себи дала, да све некако уравни, направи небитним и смањи. Да све забашуре велике реченице, махнито одабрани пројекти и да сваки свој могући успјех унапријед уништи.

На нивоу размишљања о прошлости и наших расутих талената, вјерујем да смо, по глави становника, највећи извозник талената скоро у свему. Наше прве генерације, ван ове земље, су постизале такве неслућене успјехе радећи у другим земљама да се просто човјек не запита како је могућно да у својој земљи нису досегли и нису могли то исто?

Наше друге, треће и четврте генерације су радиле исто ово од Америке до Аустралије, од Камчатке до Аргентине.

Не стоји овдје чињеница да смо премали или незанимљиви као такви велесилама у култури. Овдје је ствар само о нама самима, да смо се сваком свом наругали ако је хтио даље, више и боље, а када је исти тај то постигао негдје друго, бјежећи одавде због немогућности исказивања у свом друштву, ми смо га се одрицали, процјењивали колики је издајник и грчевито му бранили да се искаже баш код нас, чувајући притом осредњост и доводећи све у исту раван, а успјехе наших људи у свијету карактерисали као инциденте који се понављају с времена на вријеме.

Лубарда, ништа, Вукотић добије јединог југословенског Оскара, ништа, Јагош Марковић умре, сад смо се сјетили да је из Његошеве улице кренуо, ономад Живку Николићу држе панегирике они који су га систематски убијали, а филм му незавршен држали у бункеру 25 година.

Стијовић? Бећковић? Велимировић? Нама је „гост“ Петар Божовић, ако се ко сјети да одигра нешто у нашим позориштима. Нама је „Мали Будо“, филм који је заблистао први у повратку биоскопима, страна производња?!?!

Размишљам од подјели ЦНП-а, коју могу сјутра договорити да мало мозга има.
Ако нема 20 генијалних глумаца и глумица који држе репертоар позоришни и биоскопски од Триглава до Ђевђелије, а да нису никада позвани у ЦГ или ако јесу онда је то на кашикицу, ја не знам азбуку.

Умјесто да Град Театар планира овакво нешто за 2024.или 2025.ми се бавимо покушајима југословенског театра без икакве стратегије.

Фестивал у Херцег Новом, насљедник Пуле, отварамо румунским филмовима без гледалаца, без идеје да се доведе све што имамо из бивше нам домовине и привуче публика.

Укинут одавно Мини-Фест у Подгорици, нико се није сјетио да обнови.

Барски љетопис тавори као провинцијално чедо самодопадљивости.

И тако редом. Чега је ово доказ? Гдје нам је национални савјет за културу? Па имамо једног Бориса Лијешевића, једног Данила Бећковића, једног Андрију Милошевића, Мома Оташевића, Марка Баћовића па редом, тако до макар 50 имена из свих области културе који би могли да сједну, договоре се, да им се да слобода и направе у најљепшој земљи Европе такве ствари које би биле наш културни понос.

Гдје је „Горски вијенац“ на сцени ЦНП-а? Он мора стално бити тамо, као „Хамлет“ у Енглеској.

Гдје су предавања ових људи нашим младим ствараоцима?

Шта је то држава промислила као стратегију за најважнију област друштва?

Је ли се помислило инкорпорирати у ово друштво и свако из Црне Горе ко је остао да се ту бори са вјетрењачама а ради у култури, па да се дају смјернице свему.
Или је и даље најважније да кад неко оде одавде да ради ван и прави генијалне представе и филмове и да ствара музику и ноте и слике и скулптуре, да кад умре сјетимо се да је „одавле“.
Па му се једна емисија припреми и да омаж на РТЦГ?

Је ли то мјера нашег промишљања о ономе за шта је Черчил рекао „А шта ћемо бранити?“. О Култури.

Шта ми бранимо?

Да свако ко оде не мора да се враћа, већ да је пожељно да се никада ни не врати, да му се огади све и кад би то хтио, те да се осредњима и неталентима подијеле звања и да тако ушушкани бране себе од самих себе.

И нас који смо отишли да би радили кад се већ 100 година о овоме нити мисли, нити разговара, нити договара, већ се мантра “ А пушти, он је поша’ за…“ проглашава јединим средством којим се означава наша културна баштина.

Не знам за сличан примјер у Европи.

Нема сличног примјера нигдје.

Али нема ни Црне Горе нигдје.

Јер ми своје тјерамо, заборављамо и не радимо ништа да ово парче земље у Европи претворимо у најелитнији културни дио те исте Европе.

Кажу ми да је немогућно?

Ја кажем да можемо, само нико није имао петље ни знања да проба.

Али само да ово не остане моја утопија, систем се мора побринути да се идеја учрвсти, осмисли и реализује.

За то је потребно само једно.
Воља.

И оно друго.Најважњије.
Људи.
Наши људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: