Посљедњи филм Живка Николића први пут пред гледаоцима на 36. Филмском фестивалу у Херцег Новом

Треба рећи да је ријеч о досад неприказиваној, десетој епизоди познате хумористичке ТВ серије “Ориђинали”, у којој, осим лика Нише, који након брачног бродолома одлази на језеро да лијечи љубавне боли, нема баш никаквих других додирних тачака са серијом, већ представља потпуно одвојену филмску причу за себе.

У свом већ опробаном маниру, као највећи црногорски филмски редитељ свих времена, Живко Николић је направио језерску љубавну сагу са ликом Нише у средишту збивања, уз нове ликове који се уклапају у љубавни мозаик, а сиже је пројектован кроз судбине групе дјевојака, опијених усамљеношћу, љубављу и Нишином појавом, као иницијалним покретачем даљих необичних збивања на језеру током дугог топлог љета.

Сценарио за филм Живко и ја смо током више дана смишљали на тераси ондашњег хотела “Црна Гора”. Текст сам потом радио ноћу, и доносио секвенце сљедећег дана. Током бројних дружења, док смо договарали неке бизарне детаље сижеа, на тераси хотела смо се често смијали, што је изазивало позорност присутних, посебно што су препознавали Живка, видећи га у неформалној атмосфери, као обичног, насмијаног и расположеног грађанина.

Напомињем да је Живко потом током снимања филма мијењао одређене детаље, како то чине и други редитељи, а од мене је у томе имао пуну сагласност, јер и лично подржавам право сваког великог редитеља на креативну слободу током снимања. У знак поштовања, ниједном нијесам присуствовао снимању на Скадарском језеру, на Каручу, сматрајући да би било неумјесно да изигравам супервизора у стваралачком чину једног великог редитеља.

А оно, што би се у назнакама могло још рећи о сижеу филма, је да је Живко снимио необичну љубавну сторију у више праваца, уз његова већ препознатљива трагања за архетипским сликама нашег менталитета, ликова, језерског крајолика и самог поднебља.

А сцене, које је маестрално снимио на језеру, дјелују и као сликарска платна у покрету због Живковог сликарског талента, увијек присутног у његовом вишеслојном редитељском поступку.

Враћајући се у године, у којима није било наде за овај филмски материјал забиљежен на Бета-касетама, истичем да је дуго и безнадно лежао у архиви ТВ Црне Горе. Током више година, уз моје узалудне апеле и обраћања, много пута сам долазио код неких генералних директора уз вјечиту молбу да се приступи финализацији постојећег материјала… Али су они углавном имали резервисан став да је боље не таласати, не угрожавати своју фотељу неким контроверзним Живковим остварењем, а касете нек чекају неког новог директора, и Годоа, заједно. Наравно, неке острашћене генералне нијесам имао могућности ни да питам око свега и због моје политичке препознатљивости као опозиционара у годинама иза нас.

Притом су неки “стручњаци”, колико год то данас звучало бизарно и трагикомично, Живку Николићу приписивали “мржњу” према Црној Гори, поводом чега се и мени у чуду жалио, уз горке осмијехе. Углавном, сувишни чувари и спасиоци државе направили су доста штете финализацији постојеће филмске грађе.

Тако су Живко, који “мрзи” Црну Гору, и препознатљиви опозиционар, сценариста, који не воли своју земљу, јер, да је воли, не би ни био у опозицији, представљали поуздан губитнички тандем за одстрел.

Истине ради, напомињем да ми је Раде Војводић прије неколике године био дао подршку да у згради ТВЦГ прегледам сав наснимљени материјал, при чему сам, уз помоћ неких запослених на Јавном сервису, успио пронаћи, загубљен по канцеларијама, и један додатни број видео касета, те их припојио уз постојеће.

И тако је то трајало од 1996. уз све мање изгледе да се нешто конкретизује, а уз добре да све прекрије вео заборава, и наснимљени материјал и дефинитивно пропадне.

Данас сам у обавези јавно истаћи да је спасоносну улогу у финализацији ове филмске грађе имао генерални директор РТЦГ Борис Раонић, који је прије више мјесеци донио дефинитивну одлуку да се монтажи постојећег материјала, уз документаристичке секвенце, мора приступити.

Тако је напокон све кренуло добрим путем… Очигледно, било је потребно да прођу скоро три деценије да неко одговоран, попут г. Раонића, спозна културну потребу Црне Горе да се нашој и широј филмској и укупној културној јавности презентује драгоцјено преостало филмско штиво Живка Николића, а што ће се први пут и десити током друге половине августа на 36. Херцегновском филмском фестивалу.

У обавези сам такође истаћи да је филмски редитељ Сенад Шахмановић, уз организаторске способности и невјероватну енергију, успио финализовати читав поступак, уз његову документаристичко-филмску визију пројекта, како се то и ради кад је ријеч о недовршеним остварењима филмских великана.

Притом је имао и бројне организационе, техничке и друге проблеме и обавезе, уз остваривање контаката са актерима филма, чак уз обавезу путовања у САД због филмованог интервјуа с једном од глумица, Светланом Цемин, који је потом изврсно уврштен у филмску грађу.

Као филмски редитељ новог таласа, Шахмановић је маестрално испунио све обавезе и као супервизор монтаже филма, уз његово изврсно доснимавање кратке, посљедње сцене, недавно снимљене на Каручу…

Ријеч је о својеврсној логичној завршници филма, за коју сам дописао сцену сусрета шест јунакиња на истом језеру, али из визуре данашњег тренутка, након скоро три деценије, чиме смо успјели заокружити филмску причу, уз моја настојања да се и текстуално задржи ехо Живковог манира, уз паралелу два времена.

С обзиром на то да сам и присуствовао снимању, у обавези сам истаћи да је Шахмановић виртуозно режирао завршну секвенцу, давши свој пуни допринос оптималној атмосфери, пластично предочавајући глумицама поруке и сврховитост цјелокупне сцене. Притом су заблистале Дијана Маројевић, Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Јелена Мила Иванишевић, Бојана Ковачевић и Марина Буквички.

Куриозитет је да су доснимавању филмске грађе на Каручу присуствовали и неки од најважнијих актера из 1996. године: Настадин Булатовић, тадашњи директор серије, Весна Ивановић, секретарица режије, Рацо Николић, помоћник редитеља, Веско Баланџић, фар мајстор, и Мијо Рабреновић, микроман.

На крају исказујем своје чврсто увјерење да ће ово посљедње, а тим прије и додатно провокативно остварење Живка Николића, као својеврстан микс документаристичког и играног, у визији Сенада Шахмановића, изазвати изузетну пажњу цјелокупне наше и шире јавности.

Још једном, захвалност генералном директору РТЦГ, г. Борису Раонићу, и редитељу Сенаду Шахмановићу, без чије подршке и великих прегнућа овај Живков филм можда никад не би ни угледао свјетло дана.

Цио пројекат је, свакако, и најљепши омаж нашег Јавног сервиса и Црне Горе свом великом Живку Николићу и његовом непролазном филмском опусу.

Видимо се у Херцег Новом у августу. Очекује нас 36. Филмски фестивал Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал.