• Насловна
• Политика
• Топ 0

Јефтини памфлет НАТО надничара: Веско Гарчевић блати СПЦ пред америчким студентима!

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Веско Гарчевић

Црногорска млада демократија, у претходних неколико деценија, била је изложена многим фундаментално сулудим покретима и појединцима.

У мору сулудости посебно се издвојила група фанатичних појединаца која је, против огромне већине народа, својих суграђана, и без икакве одрживе аргументације, одлучила да угура Црну Гору у НАТО.

Један од вјесника НАТО пенетрација био је, свакако, Веско Гарчевић.

Овај, некада поносни Васојевић, својевремено, именован је и за националног координатора за НАТО при Влади Црне Горе умјесто Небојше Калуђеровића, међутим, прекаљени борци против српских националних права – кружоок Мила Ђукановића – увидјевши да са људима попут Кентере, Веска Гарчевића и осталих, просто, нема среће у послу убјеђивања народа да прихвати за своје савезнике оне који су их колико јуче убијали, одлучује да ово питање стави ad acta, и да, упркос ставу 85% грађана, како је то изјавио тадашњи премијер Душко Марковић, без референдума, угура крхку црногорску демократију у свијет војне диктатуре и тираније.

Након тог чина људи попут Гарчевића су, просто, нестали из јавности.

Али, не и заувијек.

У свом најновијем сочињенију под насловом „Српска православна црква и екстремно десничарске групе: брак из интереса или органско партнерство?“, у свом препознатљивом најамничком и надничарском стилу, Веско Гарчевић покушава да представи Српску православну цркву као инспиратора свакојаког зла на нашим просторима.

На страну, у овом тренутку, сву прозаичност, штурост, наивност, беспотребност и ненаучност овог памфлета који је објављен, ни мање ни више, него на веб страници Џорџтаун Универзитета, неопходно је истаћи неколико запажања.

На самом почетку колумне Гарчевић, с правом, истиче да је међу православним хришћанима у Србији, Црној Гори, Косову и Босни и Херцеговини, Српска православна црква (СПЦ)  институција којој се највише верује.

Међутим, он не приступа тој чињеници холистички и са амбицијом да одгонетне знатиљежној америчког академској јавности због чега је СПЦ толико задужила српски народ који јој, с друге стране, узвраћа повјерење. Не. Осокољен неконтролисаном русофобијом и србофобијом, овај етнички Србин покушава да успостави линију инжењеринга између СПЦ и, како он то каже, десничарских организација, представљајући њихов међусобни однос као дежурног кривца за сва дешавања у бившој Југославији.

„Како се рат у Украјини одвија, српски екстремни националисти су постали непоколебљиви заговорници руске званичне пропаганде, док СПЦ избегава да осуди Кремљ за инвазију на Украјину. Пример за то је одлазак Митрополита црногорско-приморског Јоаникија у Москву у октобру 2022. године да подсети домаћина на историју верског братства СПЦ и РПЦ“, пише Гарчевић, и чуди се како то СПЦ не може да раскине, вјековне везе, са Русијом и Руском православном црквом, јер, не може да вјерује Гарчевић, да постоје појединци и организације које не желе да тргују са својим етничким поријеклом, идентитетом и историјом.

Надаље, Гарчевић се, у стилу свих при-пејд аналитичара, латио и категоризације, симулирајући тако некакав методолошки императив који га, ето, позива и призива да буде објективан.

„Судећи по њиховој идеологији и политичком активизму, српске екстремно десничарске групе могу се поделити у четири блока: ултраправославни конзервативци, клерофашисти, народно-десничарски покрети и фудбалски хулигани“.

Кога интересује у коју је скупину поставио све организације које су све ово вријеме дјеловале са позиција чувара националне свијести и традиције, и на какав начин је образложио њихове активности, принципе дјеловања и идеје, може да провјери у линкованом тексту изнад, иако је наш савјет да не мора трошити вријеме на такве узалудности и безвриједности, јер је ријеч о препричаним ставовима Соње Бисерко, Наташе Кандић, Чедомира Јовановића, Латинке Перовић и остале многобројне плејаде другосрбијанских надничара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: